Косово и Метохија – место где се небо спаја са земљом, или у потрази за Платоновом фреском


kosovo-mapa

Кренух на пут са зебњом у срцу, плашећи се, не за свој живот, већ да ми деца не остану сирочићи. То се срећом није догодило, али зато открих ко је у ствари право сироче. To je измучена наша света земља, коју је мајка Србија препустила на милост и немилост, у правом смислу речи, дивљим зверима, под управом белосветских кротитеља и лопова.

1966770_839866946029970_1746125902_n

Тако нас је на самој граници дочекао нико други до онај који од вајкада има посла с дивљином – један симпатичан црнац. Да ми је неко пре двадесет година ракао да ћу морати од црнца да тражим дозволу да уђем на сопствено огњиште, опалила бих му шамарчину без размишљања. А онда, кад се разданило, предамном  се указао невероватан призор: котлина опасана величанственим планинским венцима, утисак као да се небо буквално спустило на земљу!

Djordje-Krstić-Kosovo-polje-1881-1883

Небо на земљи за небески народ

Инферно на Небу

Дакле, нису ти наши преци били баш толико луди кад су ову земљу прогласили небеском. То је закључак, или, пре би се могло рећи, божанско знамење, које открива сама географија овог терена. Некада су на тој земљи јахали поносити српски витезови, краљ Милутин, Стефан Дечански и велики цар Душан. Неуморно градили манастире да још више приближе свој народ небу и небо народу, а данас  је та земља претворена  у једно велико градилиште на огромној депонији ђубрета, физичког и метафизичког. Без претеривања може се рећи да су та дивља кавкаска племена успела на волшебан начин да споје небо с ђубретом.

12096602_10205381261790267_4160487958997763437_nШиптари чувају Дечане од Шиптара

И тако, кроз мусави прозор аутобуса анализирам ђубре. Прво закључим да никада у животу нисам нигде видела толику количину најразноврснијег отпада, а онда се згранем погледавши физиономије оних који у том ђубрету живе с потпуним миром у изразу, као да је то њихова сасвим природна средина. Чувари ђубрета добацују, показују средњи прст, свлаче панталоне и показују нам задњице, чопоративно с балкона својих невероватно ружних зграда. Није ово говор мржње, већ истина, али не смеју ништа да ураде, јер аутобус, од позади и од спреда, чувају припадници такозванe Косовскe полицијe, у чијим редовима сви до једног маскирани бивши припадници ОВК. Размишљам: изем ти овакву сигурност, кад на један миг наш аутобус може да нестане у непознатом правцу, а сутра моји органи заврше на некој клиници у САД.
Стижемо у Пећку патријаршију и наједном од ђубретарског раја улазимо у духовну чистоту окружену бодљикавом жицом и војницима стране окупаторске силе.

Млади момци, још им ни брада није израсла како треба, а на њиховим лицима сурови професионализам, али и нелагодност коју не могу сакрити. Можда, још увек не схватају да та нелагода долази од наслућеног краја Европе, који несвесно осећају, јер за ситне паре у њему учествују. Ако дочекају старост у њеним раљама, можда ће постати свесни сопствене одговорности.

Pecka_patrijarsija_2010._godine_posle_rekonstrukcije_(sr.wikipedia)

Изашавши из манастира опчињена лепотом и исконским сећањем на славну прошлост, затекох једног усамљеног италијанског војника, како се стидљиво шуња око манастира. Приђем и упитам одакле је. Одговори да је са Сицилије. Откуд онда сам у манастирској порти и како то да није на дужности? Каже морао је да уђе у унутра, нешто га је призвало, не прође ни дан а да не сврати да се удиви лепотама наших фресака које, како је оценио, стоје раме уз раме с делима велелепне ренесансне уметности. Онда га одважно упитам осећа ли величину трагедије и да ли се он лично осећа као окупатор, или као чувар? Ђироламо скиде наочаре за сунце, зарије ми своје убитачно плаве очи у кортекс и одговори:
„Ја овде чувам Италију!“. Запањих се у први мах , али убрзо потом схватих по чему се Срби разликују од остатка Европе. Сваки нормалан Европљанин је на првом месту родољуб, па тек онда све остало. Можда се јасно не изјашњава о томе (ћути да гласа за Лепенову), а нема ни потребе, јер  то је осећање нераскидив део његовог бића и свакодневице, изузимајући „либерал лунатикс“, којих заправо и нема толико у поређењу с количином галаме коју дижу, а за коју су дебело плаћени.
Насмејем се благонаклоно, а он са сузама у очима пође на своју свету дужност да брани Италију!

Bogorodica Dechani

Настављамо да крчимо пут кроз ђубре ка манастиру Дечани. Опет Италијани, опет непријатна сцена проласка кроз појас од бодљикаве жице која окружује манастир.
А кад у манастир уђох лепота ме напросто одувала са лица и наличја земље. Бризнух у незауставив плач. Скамењена, стајала сам тако на сред цркве као у неком вортексу, који прети да ме усиса у Оностраност. Погледа упртог у Христа Пантократора, занемела од мешавине осећања најдубље туге и надземаљске лепоте. Дечани остављају доживотно неизбрисив траг на сваког оног чије је око стајало пред плаветнилом његових чаробних фресака, чак и на саме Шиптаре који су вековима тајно одлазили у манстир не би ли и на њих прешло мало благодати њима омражених светитеља.

3l fresco

Потом, муњевити пролазак покрај Призрена и одлазак пут манастира Светих Архангела, монументалној задужбини цара Душана силног. Овај манастирски комплекс данас је сравњен са земљом. Остали су само темељи, као и надгробна плоча цара Душана, док су мошти премештене у Београд у цркву Светог Марка. Значајан је и по томе што је у њему 1375. године, на Душановом гробу, одржана заједничка молитва помирења српских и грчких монаха, да би се скинула анатема коју је Цариград бацио на њега, цара Уроша, патријархе Јоаникија и Саву. На капији манастирских зидина дочекују нас Швабе. Легитимишу ме бивши- садашњи окупатори на гробу цара Душана!!! Гротескно до перверзије! Јавља ми се помисао да та чувена анатема уопште никада није скинута. Штавише уверана сам да делује појачано. Јавља ми се и сурови закључак да смо заслужили њено проклетство које нас прати већ вековима.
Опет Призрен, али овог пута пролазимо директно кроз центар, његове прелепе уске камене уличице начичкане чуварима ђубрета, који нам показују средњи прст и испуштају неартикулисане крике. Излазимо из аутобуса надомак пресвете цркве Богородице Љевишке. Косовска полиција и КФОР праве тампон зону између нас и Шиптара, да бисмо прешли свега неколико десетина метара кроз уличицу и безбедно стигли до улаза у цркву. На спрженим вратима стоје два КФОР-овца до зуба наоружани. Улазимо, а унутра нас дочекује мрак у коме једва разабиремо обрисе угљенисаних фресака. Богородица Љевишка до пола одваљена, а унутрашњост цркве потпуно разрушена. Проналазим уз помоћ светла на мом мобилном телефону фреску прелепе свете великомученице Варваре, по којој је моја ћерка добила име. Кажем : „Следећи пут носим рефлектор, или батеријску лампу“. Заинатила сам се и да пронађем фреску Платона, али тама је била толико густа да ми није пошло за руком.
Наједампут, испред мене освану један необичан призор: двоглави орао, који је скоро идентичан (изузев два додатна пера с обе стране), оном који се налази на шиптарској застави. Схватам шта заиста значи оно демонско, што воли да ружи, изврће и квари оно божанско. Тај двоглави орао у Богородици Љевишкој је загасито црвене боје цигле, на беж-белој основи, а шиптарски је као његов негатив – црн на крваво црвеној основи. Злослутна црна птичурина која плива у српској крви. Стравично!
Сад већ потпуно сломљена, немо улазим у аутобус пут Ораховца, то јест дела Ораховца у коме је преостало свега триста двадесет (320!) Срба, где нас је очекивало преноћиште. Аутобус се зауставио испред црквене порте, кад  ниоткуда искочише ситна и крупна дечурлија и нанизаше се по огради. Каква радост, какво искрено одушевљење! Каква жећ за људском топлнм! Не знам да ли ми се ико икада у животу толико обрадовао. Опет сузе грунуше на очи и то у хектолитрима. Покушала сам да сакријем лице рукама, кад ми с леђа приђе једна неодољиво шармантна женица са својим синчићем у наручју. Упита ме да ли знам код кога ћу да преспавам. Одговорим јој да не знам више  ни како се зовем, а камоли где ћу да спавам. Истога часа позове ме у своју кућу и у том тренутку приђоше ми њене три старије ћерке, ухватише ме под руку, као да сам им род најрођенији и одведоше ме у свој скромни дом. Тамо ме дочека отац породице, по имену Његош, речима: „Наша кућа је и твоја кућа, добродошла!“. Опет на ивици да бризнем у плач, ал’ савладам се због деце. Топлије гостопримство и радост домаћина, доживела сам можда још једино од народа у покојној Републици српској Крајини и Босни и то за време најтежих дејстава. Изгледа да је истинито оно да су Срби најсложнији рату.
Исповедише ми своју животну причу, која превазилази најузбудљивије филмске трилере. Његошева жена Далиборка, која је са својих тридесет пет година изродила четворо деце под шиптарским претњама, једва извукавши живу главу из болнице. Неким чудом успела је отргне свој пород од од шиптарских шакала. Обећах да ћу се вратити, у овом тренутку немам шта да им дам, сем неколико ситница из свог несесера. Знам колико им је отежано снабдевање основним потребштинама за хигијену. Но, кућа им чистија, уреднија и радоснија, но многе у мајчици Српији. Потом су ме провели кроз тих неколико уличица на свега три хектара где живе Срби. Дођосмо у кафану која се налази на самој замишљеној граници са шиптарским делом. Кад сам упитала шта би ми се догодило да је пређем и да ушетам у њихов део, они се насмејаше и кратко одговорише: „Па ништа, само те више не би било“. У том часу прозуји један младић на мотору, а мештани ми рекоше да је то млади Шиптар по задатку да провери ко је дошао. Младом Шиптару се ништа није догодило, као ни свим другим Шиптарима који се потпуно опуштено шетају српским делом Ораховца.
Без сумње, посета српском гету у Ораховцу, где од триста двадесет Срба има чак седамдесеторо деце, на свакога од нас оставила је најпотреснији утисак.
Пробудили смо се у цик зоре, тешка срца опростили од домаћина и кренули ка манастиру Зочиште, Великој Хочи и Грачаници. У Зочишту су нам Немци, или Аустријанци, већ није ни важно ко, узимали бројеве личних карата и претресали нас на улазу. Многи из групе су се побунили, а Швабе се куртоазно извињавале, изговарајући се како они само раде свој посао. Deja vu? Који посао они могу да имају у српском манастиру?! И шта ће тим Швабама број моје личне карте?!
Deja vu!?
А ми овде у Српији само трућамо о изборима и бесрамно оптужујемо једни друге на рачун Косова, за које нас суштински боли патка. Једини циљеви наших врлих грађана су паре, кредити, визе и што бољи статус моћи у Београд репубљик . Ако је Петер Хандке могао да остави Великој Хочи педесет хиљада евра од награде коју није хтео да прими (па му паре дали његови пријатељи), зашто Мишковић, или неки од тајкуна не одвоји промил свог богатства да помогне тим храбрим људима у енклавама, ишколује им децу и већ једном почне да купује део по део земље која окружује Грачаницу и преостале српске манастире на Косову и Метохији.
Јер, ако то не почну да раде, како поземље (мафија и тајкуни), тако и надземље (црква и држава), чини се да ћемо ону анатему да осетимо не само у виду  Харадинаја премијера и ослобађања Насера Орића, већ и у виду потпуног нестанка Срба са лица Земље.
Срби у Србији морају да схвате да је њихова лична судбина директно повезана са судбином Косова и Метохије и зато најмање што свако од нас може да учини за те храбре људе, је да их једном месечно, или бар о великим црквеним празницима, посети и са њима одслуша свету литургију у једном од преосталих косовско-метохијских храмова.

Ирина Марковић

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

 

4 мишљења на „Косово и Метохија – место где се небо спаја са земљом, или у потрази за Платоновом фреском

  1. Bio sam na kosovu samo jednom. Nešto manje od dva meseca, kao golobradi vojnik, davne 1989. (89., valjda je i u tome čar), u Podujevu i okolini. Mislim da sa Kosova od tada nikada nisam ni otišao. Zato mi je ovaj tekst prilično blizak, iako je pisan toliko vremena kasnije. Ko jednom tamo ode, više ga nikada ne napusti.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.