Методологија (само)убиства једног народа


nacionalisti2

Износити свој „прљав веш“ пред око јавности постало је делотворно начело свих успешних естрадних трговаца самим собом, како у високо-цивилизованим демократијама, тако и у транзиционим друштвима попут нашег. О томе јасно сведочи општи тренд таблоидизације културе и мас-медија, с том важном разликом што се Запад никад неће одрећи високих уметничких стандарда строго резервисаних за културне елите, док је у Србији заједно с хистеричном помамом да се постане део тог Запада, кич и шунд улетео кроз уска врата уметности, сменом генерација и смрћу последњих српских генијалаца преосталих из титоистичке епохе.

Својим пречестим појављивањем на средњим странама дневних новина, резервисаним за трач и забаву, и у свим могућим медијима, естрадни трговци толико су затупели естетско и етичко чуло овог народа, да се просто стиче утисак да им нема алтернативе.
Једино оправдање за тако јадно стање у коме се налази масовна култура у Србији, већ скоро две деценије, могле би да буду ратне године, које су изазвале хаотична демографска померања и створиле један накарадни културолошко-социолошки melange.
Данас на београдским улицама човек може да чује сваки други дијалекат, осим карактеристичног београдског говора „без нагласка“.
Србија је и даље  веома централизована. Логично, сав капитал врти се око, и у престоници. Сва та силна расељена лица у потрази за хлебом без мотике и играма, тј.кладионицама, обрела су се баш у Београду, који с околином данас има скоро четири милона становника (Ресник, Барајево Сопот, Лазаревац, до Уба рачунам).
Огроман број људи из унутрашњости Србије, оставио је огромне кућерине да зврје празне по брдима и планинама, селима и засеоцима, варошицама и варошима, са старом мајком и оцем, баком, која још увек окопава и плеви, дедом у седамдесет петој на трактору, на њиви, како тера волове по ужеглом сунцу. Они не живе у кућерини, већ у кућици поред кућерине, која чека синове и ситну унучад да покупе харач и то само два пута годишње! Туга, да већа не може бити! Нада да ће син преузети бригу о имању, умреће последња. Последња, зато што је у пралик огњишта закована. Како да умре кад их је изнедрила?
Стара мајка и отац ће умрети, одрасла деца продаће кућерину, силне хектаре, шуме, њиве, пашњаке и купити стан, ни мање ни више, него у центру Београда! Дорћол по могућству и као „must“.

Када их је ауторка ових редова изравно упитала: „Али, зашто сте отишли из таквог раја и дошли у сивило?!“, одговор би могао стати у једну реч: ХОЛИВУД!
Значи из Дарквуда у Холиблуд.
Кажу: „Умрли смо од досаде. Нема ништа?!“.

Почне да ми лупа срце, није ми добро, не могу да схватим како она ливада, с оним цвећем и лептирима, небом, овцама, кравама и потоцинма, може да буде „ништа“, а да се за нешто  проглашава неживо сивило?

Вештачка светла, крпице, аутићи…вештачка стања…

После долази господин „Sh“ , а у ствари неки Шаћири из Швајцарске, регуларно постаје власник вашег имања, јер сте га ви, лично Ви, продали. Нисте имали идеју шта да радите с толико шуме, њива и потока.

Придошлице су са собом донеле и своје манире, уопште не трудећи се да поштују град-домећина, те да се прилагоде законима понашања у великом граду. Једном речи, данас су Београђани постали угрожена мањина, врста која изумире, а преостали се лагано исељавају у руралне крајеве, ако се пре тога не заглаве у неком контејнеру на периферији. То у некој далекој перспективи и није тако лоше, обећава узлет уништеног сеоског живота.

Груба подела на сељаке и грађане, у којој је сељак по дефиницији нешто најгоре за оног који себе доживљава као грађанина, једноставно не може да опстоји у „земљи сељака на брдовитом Балкану“. Колико је преостало старих београдских, нишлијских, врањанских, крушевљанских, ваљевских, или шабачких породица данас? Постоји ли иједан потомак неке београдске породице из времена Деспота Стефана? Само ретко која породица зна своје претке од пре двеста-триста година.
Од сталног ратовања, разарања и преверавања, нисмо имали времена да бележимо прекло, морали смо стално да се кријемо од непријатеља, да се под лажним именима и презименима пописујемо у непријатељске књиге. Само слава преостала је као чувар сопства и по које предање.

Свака породица у било којој европској земљи зна своје претке још од крсташких ратова, малтене. Када сам прочитала податак да је још у XII веку, свако онај који је хтео да се прикључи Јовановцима тј. Хоспиталцима, а касније малтешком витешком реду, морао да приложи доказ о свом племићком пореклу осам колена у назад, постала ми је потпуно јасна фундаментална разлика између нас и Европе – они памте своју прошлост, а ми и даље бауљамо по свом тамном вилајету трагајући за  идентитетом. Баш због те чињенице подела на „сељаке“ и „грађане“ је привидна.
Зар наши новограђани не знају да на том истом, тако жељеном Западу, аристократија живи на својим велелепним имањим у унутрашњости, а прост пук у градовима,  прљавим, загушљивим и небезбедним.

У нашим жилама увек ће тећи сељачка крв, племство нам је давно побијено, истребљено, самоуништено, али зато су остали ти сељаци, који по сваку цену желе да буду грађани и по цену тога да за шаку долара поклањају Косово и Метохију, униште преосталу беду од српске духовне елите, традиције, фолклора, језика и писма. Ама баш скоро нико не употребљава азбуку, јер то напросто није „кул“. Од кога се ви браћо стидите, од своје чукунбабе, или би се она вас таквих данас одрекла?

Да бих појаснила колико је све ово једна опасна игра, парафразираћу Платона, који је још давно уочио да ако неки непријатељ (а Срби их имају превише), жели потпуно да покори и уништи један народ, треба да му уништи језик. Можда ће ово многе запањити, или ће једноставно рећи да Платон није у праву (а то тешко), али нека се онда само сети Вука Караџића, коме су ментори били Аустријанци и који је, иако допринео да народни језик уђе у књижевност, поклонио језик Хрватима (уместо хвала добили смо Јасеновац и Олују) и потпуно уништио српски филозофски појмовни апарат. Наиме, ОНЕМОГУЋИО НАС ЈЕ ДА МИСЛИМО У СОПСТВЕНОМ ЈЕЗИКУ! Мало ли је! Једноставно кључни философски појмови и термини, који су кроз православну теологију (византијско-грчки) и српско-словенску језичку структуру, преносили најсложеније идеје, на којима се могла изградити потпуно оригинална научна мисао са далекосежним последицама, избрисани су, или преведени у оне латинскога порекла.

Па, тако: уместо образа – имамо форму, а уместо вешти – имамо материју. Да не набрајам многе друге који су унели потпуно шизофрено стање у српске непаметарске кругове, а одатле се преселили на улице. Ако томе додамо још југословенство, англо-американизацију целе планете и белу кугу, озбиљно се поставља питање:
Да ли ми то у ствари нестајемо, а не примећујемо да нестајемо, јер себично размишљамо попут Луја XVI, да после нас може бити и потопа?! Није нас брига за будућа поколења, јер важно нам је искључиво оно „сад“, обожено „свето Сад“, не схватајући да баш због тога што тако размишљамо, ово прецењено „светосадље“ нам је испод сваког достојанства;
више од пола народа живи у беди, док затворени у гету халуцинирамо deus ex machinа у виду беле шенгенске листе.

Ови такозвани „урбани“, у својој кратковидости из стида због свог паланачког порекла, мајке која не депилира ноге и оца који вози трактор, потпуно некритички прихватају све елементе, који разбаштињују и уништавају нашу културну баштину, а који, наравно, долазе у виду отпадака, канализације Запада, јер мисле да ће тако бити још урбанији, шта год то значило. У пакету урбаности обавезно иде мржња према православљу, ћирилици, те острашћени атеизам, заоденут у Њу-Ејџ (што и није чудно, јер наш је љаксе одавно постао југословенски пролетер, утиснуо пентаграм на чело, прочитао мало Ничеа и Гурђијева, па мисли постао Црнобожић.

Што се тиче оних који спадају у противнички табор, а које урбанисти називају „шабанима“, „џиберима“, илити „турбо-фолкерима“, они су жртва једне подло смишљене политике исламизације српске народне музике и невероватне небриге државе за пасивне крајеве. Пошто је Цркви неповратно одузет ауторитет и утицај, народу је једино преостало да се весели и сабира на вашарима, где се искључиво пева та наказна новокомпонована  турбо-фолк сплачина, с пар незнатних капљица извора. Многи не знају да чак ни за време Турака, непотурчени Срби нису усвојили турску културу, па самим тим ни музику, и да се први исламски мелоси досељавају на српско-југословенску естраду средином осамдесетих година двадесетог века. На Бајлонијевој пијаци у Београду, предратна младеж играла је кола, певала староградске песме, а оно што је могло имати турски призвук, била је севдалинка коју је певала на Коларцу незаборавна, а заборављена, велика глумица Олга Илић Гашпаровић, а научила их је у Шапцу од чувених Цицварића.
Послератно доба Хладног рата обележили су шлагер, шансона и рок-енд- рол, али засигурно у кафанама и на телевизији нисте могли чути гласовно завијање, карактеристично за оријент.

Хоћу да кажем да је намерно у циљу разсрбљавања (заједно са спорним уставом из 1974. године, који нам се сад тако болно враћа у виду одузимања Косова и Метохије и новог статута АП Војводине) у име југословенства, у српску народну музику убачен искривљени исламски мелос, тако да би, можда, примеренији назив за овај новокомпоновани преовлађујући звук, који се везује за „сељаке“, била не турбо-фолк, већ турко-фолк музика.
Најездом избеглица из Босне, ситуација је постала још гора. Од „Црвене јабуке“ више не може да се живи! При том, потпуно је парадоксално да се заправо не зна ко је више уништио српску културу, а с њом и музику: они који су наводно потекли из саме сржи народа, или ови урбанисти, који ће за коју годину да се споразумевају на неком српско-енглеском хибрид језику, под маском жаргона, а азбуку неће умети ни да прочитају.

Још парадоксалније је то што наши људи који живе на Западу, мисле да масовним трошењем турбо-фолка остају у истинској вези са својом родном грудом, а у ствари на тај начин целом свету показују нашу духовну беду и жалостан недостатак самопоштовања.

Овај закључак се подједнако односи и на Секу Алексић и на Биљану Србљановић. Тачно је да Сека добро пева и да је Биљана одличан драмски техничар, али овде се поставља питање шта та Сека пева и шта та наша вишеструко награђивана драмска списатељица пише? Које поруке и поуке носи њихова естрадна уметност? Којим средствима су се служиле да би се нашле закуцане у врху обе стране естрадне медаље; обе с фирмираним торбицама из којих напросто куља кинта? Једна је ширећи отворену мржњу према сопственом народу стекла светски углед и славу, а друга је заједно са небројено много њих срозала српски фолклор до самог дна.

Наравно, њих две су само примери, којима хоћу да опцртам своју тезу, али у сваком случају неприкосновено алхемијско маркетиншко правило и једних и других је: продати свој најпрљавији веш за што већи хонорар. Свакако да постоје изузеци, али толико их је мали број и толико су неубедљиви у тој својој изузетности, да нису вредни помена.

Суштина је у томе да у Србији нема истинске елите, као што нема ни истинске врлине и лепоте, и ако их има, оне су невидљиве. Све је једном речи постало естрада, или боље је рећи фрик-шоу (ето, немам бољу српску реч, сем наказа). Имамо гомилу естрадних аналитичара, новинара, концептуалних уметника, силиконских сликарки и набеђених сликара, редитеља, глумаца и глумичица, списатељица и списатеља (чак и оних који тврде да су панкери), директора и директорки најважнијих културних установа, главних уредница и уредника, али ипак коло воде естрадни политичари. Ако мислите да мислим на Палму и Вељу, у праву сте, али ако мислите да не мислим на Чеду Јовановића, грдно сте се преварили. То су, само понављам – две стране исте медаље, те да је отуд потпуно лажно свеопште згражавање над неспојивим спојевима у данашљој српској влади. Ивицу Дачића у том контексту доживљавам само као празилук који jе искочио из Тадићевих панталона. А, што се тиче Чедомира, његова урбана мржња према свом сељачком народу, која порекло има у недефинисаној и расној и етничкој припадности, довела га је дотле да прода душу ђаволу у виду британске контраобавештајне службе и хладнокрвно стави под гиљотину главу покојног премијера Ђинђића.
Историја ће показати, а полиција, ако је преостало имало правде, ухапсити истинске зликовце, као што вероватно неће, јер сви су у истом колу. Да је естрадан очигледно је и по томе што је преузео комлетну драматургију и естетику популарних религијских секти попут Ордо темплис оријентис, Мунове, Сајантолошке, или Мормонске, а не би ме зачудило да многи чланови те странке управо и јесу ватрени следбеници неке од њих. Одбацивање свог порекла, удаљавање од предака, умишљена месијанска дужност, проповедничка реторика, стравичано непријатељство према хришћанству и једно потуљено према свима онима који нису „освешћени“, врло су јасни показатељи да ту постоји нека тајна веза. Доказа о овој мојој тези има на претек; само упоредите кампању ЛДП-а, њихову реторику, иконографију и комплетан „стајлинг“, с било којом од горе наведених секти и видећете више него очигледну сличност на многим нивоима, а понајвише оном идејном. Конкретно, погледајте сајт ЛДП-а и сајт Ордо темплара и не заборавите да прочитате коментаре њихових форумаша. Иако новијег датума, ова странка само је објединила све оне „просветљене“ (илуминиране) и добро плаћене мрзитеље сопствене генетике.

Оваквом стању располућене свести у народу, веома је допринела неспремност државе да плански интегрише националне мањине у српско друштво, већ од мањина (које ће ускоро постати већина, што је био случај с Косовом), прави љуте непријатеље. Дакле, треба јавно поставити питање зашто је нужно да сваки Србин буде православан? Јер, потпуно је нелогично да слободан човек може променом вере променити своје етничко порекло и генетику. Пре другог светског рата Јевреји у Србији су себе називали Срби Мојсијеве вере (на пример, деда чувеног глумца Зорана Радмиловића, био је Сефард, коме је била част да узме српско презиме)а Срби Муслимани, Срби Мухамедове вере (једини који се тога сетио је Емир Кустурица). Зато је данас трагикомичан призор Срба црњих од Турака и све самих плавушана Муслимана. Погледајте фреске наше средњовековне властеле по манастирима, сви од реда имају плаве, или зелене очи!

Некада је била подела на Србе богумиле и православце, на исламизиране потурице и Србе православце, на владаре који су били турски вазали и на оне који су Аустријској монархији одрађивали прљаве послове против Византије, на хајдуке и јаничаре, на покатоличене Србе у Хрватској, који су постали усташе и на потомке њихових милионских жртава, на четнике и партизане.

Данас смо подељени на православне националисте и националисте-атеисте (комунисте) с једне стране, и атеисте (децу и унучиће титоизма), који су постали верници Новог светског поретка и најгори непријатељи сопственог народа, с друге. Све ово личи на убрзани крај једног древног народа.

Једино што нам у том случају преостаје јесте да се надамо да ће нам бар име остати запамћено у некој далекој историјској перспективи, с том разликом што тада вероватно нећемо имати материјалних доказа о сопственом постојању, јер смо их поклонили Шиптарима.

Ирина Марковић

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

2 мишљења на „Методологија (само)убиства једног народа

  1. „Све ово личи на убрзани крај једног древног народа“. Застрашујуће тачан закључак!
    Ирина, негде сам прочитао да се чувена изјава француског краља Луја XVl „После мене и потоп“ сматра историјским стереотипом чије значење није себична констатација, већ израз дубоког жала последњих остатака истински племенитог, аристократског духа Европе пред новим „вредностима“ које је са собом носила грађанска револуција у Француској. Наравно, уз велику ограду да није сваки припадник аристократије уједно и племенитог духа, и уз неспорну чињеницу да је себичност, уз недостатак разумевања за проблеме подређене класе, главна одлика владајућих система од памтивека.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.