Дорћол изгубити душу неће


Није свако ко на Дорћолу живи — Дорћолац, јер као што постоји човек „београдске животне оријентације“, тако несумњиво постоји и човек дорћолског животног опредељења. Тај човек не мора да буде рођен на Дорћолу, у стогодишњој, до пола национализовној кући; потребно је само да уме да осети посебан мирис у ваздуху чим скрене код Народног позоришта у Доситејеву улицу. Данас тај мирис постоји стварније у сећањима Дорћолаца из расејања (дијаспоре) и оних ретких који су остали ту да живе окружени комшијама шароликих наречја. Сада у дорћолском ваздуху влада збрка, као у души човека који трага за сопственим идентитетом.

1027415_dorcol04
Више то није оно присно место где су сви знали сваког и сваки клинац имао свог старијег јунака или антијунака; сада је то непроходни угоститељско-пословни центар са мало већим бројем лепих зграда, које у себи носе безброј успомена. Једино је за оне који воле да праве журеве у својим становима то повољна околност, јер су комшије заменили компјутери, па нема ко да зове ‘мурију’, иако, на крају, неко ипак зове. Један од првих кафића у улици Страхињића Бана, Сохо , затворен је управо на иницијативу утицајног комшије. Кафићи су надјачали станаре и више се нико не буни, јер је газда локала платио кречење ходника, увео интерфон или видео надзор. Многи станари могу да пију на црту у кафићу у својој згради, а комбинације које у њима и око њих могу да заврше, створиле су од кафића својеврсне ‘офисе’ у којима се спаја лепо и корисно. Ново лице Дорћола носи у себи дах оне генерације која никада није изашла из патика и тренерке, али која је исто тако свесна да је овде квадрат најскупљи, да не кажемо прескуп у односу на друге делове града.

Првобитно, Дорћол, илити Дортјол, био је насеље Дубровчана, које су касније сменили Турци, Аустријанци, сиромашни Роми, Срби и Јевреји, а само име је турско и значи ‘раскршће на коме се укрштају четири пута’. Овим именом се у почетку означавао крај око раскршћа данашњих улица Душанове, Краља Петра и Дубровачке. Као цела наша историја, и ово место натопљено је крвљу, и то крвљу лопова које су Турци черечили и остављали на све четири стране, да служе као опомена осталим грађанима да не краду. Део од Студентског трга према Јовановој и Калемегдану звао се у то време Зејрек (видик), јер се оданде пружао поглед на Дунав, Банат , миријевска и вишњичка брда; у ствари, то је оно што се данас зове горњи Дорћол. У каснијим временима горњи Дорћол постаје елитни део града и живети у њему ствар је престижа, али и економичности — све је близу!

Дорћол своју историју чува скривену у подземним пролазима, чију тајну можда никада нећемо открити, јер је за такав истраживачки подухват потребан позамашан буџет. Тај невероватан сплет подземних и кровних лавирината одвешће вас даље него што бисте се надали. Примера ради, ако уђете у подрум из Цара Уроша 25, излазите у Јовановој 10. Некада се ништа није закључавало, јер није ни било потребе; данас подрумски и кровни (аван)туризам спадају у прошлост. Све је закључано, тако да и дворишни туризам отпада, а познато је да су дорћолска дворишта скривене оазе зеленила, запањујућих архитектонских подухвата, али, нажалост, и депоније ђубрета. Она су права огледала станара који живе у околним зградама. Ако идете некоме у госте, пре него што се попнете у стан, не будите лењи, завирите у двориште (ако није закључано), јер оно ће вас частити призором вредним фотографисања.

Од старих места и локала данас је остао само кафе Аркаде , где су се окупљале легенде дорћолског подземља („и наравно Џеј!“), а данас клинци после школе играју флипере, док се ‘позери’ и даље не усуђују да уђу унутра. Позере можете срести и у другим деловима града, нарочито око Цветног трга, али су зато ‘блејачи’ својеврстан дорћолски изум. Једном смо их упитали: „Шта радите, убијате време?“, а они су узвратили: „Не. Време убија нас!“ Блејачка делатност убрзо се проширила на све делове града; многи странци су у шоку кад виде колико људи седи по кафићима и шета улицама у јеку радног времена. Београђани сматрају да је свакако боље да је град живахан него пуст. А на Дорћолу се догодило оно што у спољној политици још није — странци су савршено прихватили домаћи модел блејања, па их често можемо сретати по дорћолским локалима у пријатном (културном) разговору с елоквентним девојкама из свих делова града.

У географском центру горњег Дорћола налази се Основна школа „Перо Поповић-Ага“ (данас ОШ „М. П. Алас“), која је оставила препознатљив траг на многе познате и непознате личности. Они који су завршили ‘Ђуру’ или ‘Барух’ никада се нису убрајали у праве Дорћолце, бар не у очима ових из ‘Аге’, и обрнуто. А ‘Палас’ је вечити непријатељ. Некада су се на школи могли наћи графити са именима група Тхе Wхам, Дуран Дуран, додуше и Ирон Маден и Слаyер, разна имена и надимци, љубавне поруке и покоји ситни безобразлук, а данас огромним словима пише „Алцатраз“ — и на школи и на сали за физичко. То нешто говори: можда да су млади Дорћолци који су то написали, не као што многи тумаче — изгубљена генерација, већ потпуно друштвено освешћени, а време ће показати на колико смо ‘осуђени’. Када у гету постоји друштвено-политичка свест, то престаје да буде гето. О томе најбоље сведочи музика црначких гета у Америци, која је данас светски мејнстрим.

29125_bgd08-dorcol-visokog-stevana-9-foto-s-djalic_f
Дорћолски гето је пак сам по себи постао мејнстрим, Мека за угоститеље и блејаче.

Изнад школског налазе се два музеја, један до другог: Музеј позоришне уметности Србије, који се налази у кући предратног трговца Милоја Божића (тзв. Божићева кућа) и Вуков и Доситејев музеј, где је некада била чувена Велика школа. Многи Београђани, нажалост, никада у њих нису крочили, али за то никада није касно. Прворазредну историјску знаменитост представља и Бајракли џамија у истој улици, у коју је ђаке из ‘Аге’ водила професорка историје, чувена Нина, и унутра држала јавни час.

Цео Дорћол издељен је на под и над Дорћоле, а најважнији елитистички критеријум јесте близина Калемегдана. Колико год био издељен, променио лични опис и демографску структуру, или пучанство, једна ствар у вези са Дорћо лом остала је и остаће непромењена у свим временима — увек можете да откријете неку нову и неочекивану црту, баш онда када сте помислили да је Дорћол изгубио душу.

Ирина Марковић

2 мишљења на „Дорћол изгубити душу неће

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.