La Dolce Vita, илити Романтична љубав


Страх код великог дела овдашњих мушкараца да ће им романтичан гест угрозити мушкост и учинити их такозваним мекушцима, углавном је неосвешћен и потпуно неоправдан. Можемо га подједнако препознати код новог младог пословног човека, као и код окорелог традиционалисте.

Једну од посредних последица овог страха представља лењост да се око љубави труде, уз став да су богом дани као такви, те да додатна исказивања пажње нису потребна. Штавише, то чак може бити штетно, јер тако се жена превише размази и повећају јој се апетити. Секс у том случају постаје врхунац нежности – сурогат за изосталу еротску маштовитост. Следствено томе, жена погрешно закључује да мора постати сексуални виртуоз, не би ли тиме доказала своју вредност мушкарцу, али и себи самој. Нажалост, многе ће у томе пронаћи свој крајњи идентитет. Чињеница да искуство није успело научити да жене највише цене управо тај додатни труд веома чуди, нарочито зато што управо тај минимални напор воље, без грешке, увек и проверено, доводи до врхунских уживања. Посезања за ситним, или крупним преверзијама, тада постају крајње излишна. Романтика је проверени рецепт за La Dolce Vita, јер је, између осталог, тако једноставна и лепа док се њоме бавимо, а награда су слатки плодови које касније убирамо.

Ако сте уложили креативан напор у везу тако што сте своју драгу одвели у Музеј Николе Тесле (да подгрејете варницама страст), залутали у неку од оаза градског зеленила, а можда и на неку добру утакмицу (на таквом месту сигурно није била, а после ће јој бити лакше да разуме мушки сој), одвели је на викенд у дворац Дунђерски, или до неке од оближњих бања, она ће вам бити захвалнија него да сте је обасули тоном поклона без значења и симболике, или, пак, не учинили ништа од тога. Пажњи одевеној у романтику напросто ниједна жена не може одолети – тако је било и биће заувек.

С друге стране, жене се махом стиде да отворено искажу потребу за романтиком, него уместо тога очекују да ће се мушкарац сам сетити. Оне се стиде да траже, они се плаше угрожене мушкости, а заправо их мрзи их да дају, док жеђ за романтиком остаје неутољена стварајући мешавину озлојеђености и притајеног беса.

Зато жене не би требало да се уздржавају од романтичног понашања, али не на начин на који то раде мушкарци. Самим тим што се понашају дамски, оне су визуелно пријатна и крајње романтична појава, док жена која глуми џентлмена, или се понаша нападно, изазива одбојност. Циљ је да она целокупним својим бићем спонтано изазове романтичара у сваком мушкарцу и то је најбољи начин да му дискретно, а експлицитно, стави до знања шта од њега очекује. На тај начин она тражи потврду сопствене вредности и ако је ту изневерите, светиће вам се трајно и сурово. Ситне пажње у виду доручка у кревет, вечере уз свеће без нарочитог повода, или даривање ситница, представљају део свакодневног романтичарског арсенала којим располажу подједнако оба пола, али га мушкарци слабо користе, а требало би свакодневно. Они треба да предузму иницијативу и то је управо кључно место на коме би требало да докажу своју супериорност, не у физичкој, или интелектуалној снази априори.

Искуство јасно показује колико су те ситне пажње, у ствари, крупне и зашто бисмо их се онда стидели када смо лепи у очима другог? Не заборавимо и то да сама стидљивост представља веома моћно заводничко оружје сваке жене, док, насупрот томе, страх од стидљивости ствара тешке девијације у карактеру код оба пола, а то је већ тема за нови мали есеј.

Иза романтике романтика

Понекад уопште нисмо свесни ни тога да су мотиви одређених понашања последица ничег другог до тежње за романтиком. Тако би жена која има дете с мушкарцем с којим више није у вези, требало да схвати да можда није она сама мање пожељна у естетском и еротском смислу, већ да једноставно не испуњава романтичарске критеријуме неког новог мушкарца и да зато нема разлога за љутњу. Мушкарци итекако сањају о својој Дулчинеи или Беатриче, о само за њих сачуваној идеалној деви, а жена која је с другим поделила своје највеће благо, девичанство, а потом и дете, самим тим срушила је мушкарчев сан, ма колико његови погледи били широки. Данас у том ставу, код домаћих мушкараца, има доста самољубиве гордости без икаквог стварног покрића, која проистиче из вековима наталожених предрасуда о заслугама стеченим у славној војничкој прошлости, те оријенталним државним устројством и оним чисто антрополошким (у другим цивилизацијама и културама постоје сасвим одговарајући еквиваленти).

На нашим просторима успомене на славну војничку прошлост сувише су јаке, па делују као опијат, иако се протеклих деценија показало да има много више основа за срамоту него за славу. У веома ретким случајевима када овдашњи мушкарац часно, премда и тада несвесно, призна неуспех на бојном и дипломатском пољу (не мора да се ради о мушкарцу који је лично био учесник), то се посредно одрази на његов однос према женама, нарочито оним које се не уклапају у те патријархалне моделе с лажним легитимитетом. Домаћи мужјак који превазиђе проблем женине окаљане невиности, заволи њу као такву, па чак и њено дете, ако га има, у свом бићу доживи епохалну трансформацију: његова свеукупна способност вољења постаје много већа и богатија, иако никада не потискује жељу за имањем сопственог детета с дотичном; ако до тога не дође, шансе за опстанак везе знатно су мање. Заволети туђе дете и ‘окаљану’ жену, романтичније је од весталке сервиране на готово.

Међутим, у случајевима када се веза ипак оствари, ова модерна породица представља пример и доказ да романтика није везана само за традиционалне оквире поимања и да човек увек може имати већу количину љубави од оне за коју је мислио да може имати. У томе и јесте чаролија, јер љубав је по природи ствари таква да нас стално изненађује, превазилазећи саму себе и сва наша очекивања.

Али, зато, неиспуњена романтична очекивања, илити “узалудан љубавни труд”, у било ком случају, могу довести до свакојаких последица: од стваралачког полета у виду писања поезије или сликања, до оних веома озбиљних као што је прекомерно узимање дрога и алкохола, болести и самоубиства и то је свима познато, иако наука упорно игнорише љубавну болест као медицинску чињеницу. О љубавној болести требало би писати, изучавати је у највишим академским круговима, али изгледа да се љубавне болести можда највише стиде управо ти кругови.

Да ли су казанове лажно или неизлечиво романтични?

Сваки казанова је веома романтичан, пун лепих фраза, флоскула, гестова, снажних излива емоција и мајстор за удивљавање женама. У његовим рукама свака жена осећа се као најпожељнија, најзаводљивија и најлепша жена на свету. У тренутку док вас заводи, он је потпуно искрен, до смрти заљубљен и слаткоречив до граница кича, али потпуно усредсређен само на две ствари: освојити плен, а при том не изгубити своју слободу. Он никада не може да се задовољи једном женом, јер то је за њега досадно и једнолично. Он је љубитељ разноврсности, велики сладокусац, увек у немогућности да урони у непрегледно море личности једне жене и да у њој пронађе свој спокој. Из готово параноидног страха од губитка сопствене слободе, он лети с цвета на цвет у потрази за све слађим нектаром. Нажалост, искуство показује супротно: он временом губи способност да ужива и воли, живот му престаје бити сладак и постаје горак. Зато он неретко прибегава екстремним средствима за постизање задовољства, разноврсним настраностима, које убрзо постају досадна рутина. Тренутак када се историјски Ђакомо Казанова нашао пред самоубиством у реци Темзи због једне неотесане и користољубиве девојке, прекинут је бизарним сусретом са још бизарнијим створењем: грбавом женом од два метра. Убрзо потом, Казанова ће сав сагорети од перверзне страсти, дивљачки водећи љубав с овом несрећницом. Временом, његова урођена полетна природа, претвориће се у трајно меланхоличну, која се граничи с депресијом, а неретко ће резултирати и клиничком импотенцијом. Стално у пратњи осећања незадовољене страсти, Казанова представља суштински трагичну личност, премда та чињеница никада не може надокнадити претрпљени бол његовим жртвама.

Уместо што су бесне на такве мушкарце, жене би требало да своју енергију усмере на то да разликују романтику казановиног типа, од романтике мушкарца с часним намерама. Код последњег, романтика не представља средство да вас искористи за своје краткотрајно задовољство, већ је она сама по себи вечни циљ, модус делања и односа са женом коју је изабрао да с њим подели живот „и у добру и у злу“. На крају, казанове никада свесно не желе женама да нанесу бол, они жене обожавају до лудила, али су потпуно немоћни да се одупру сопственој несталној природи.

За неке жене управо такви мушкарци представљају романтичарски изазов, али у том случају оне ће се временом мало разликовати од њих, јер сам избор таквих партнера тераће их у промискуитет. Мерђутим, није лако бити ни Казанова, а жене ће се веома често у свом животу сусретати с половичним казановама, који су далеко од рафинмана који праве казанове поседују; многе ће им се предавати буд’ зашто, а да нису осетиле ни мало од правих романтичних чари.

Шта каже књижевност?

Књижевност је у већини случајева наводила примере романтике кроз трагичне љубави. Сви знају за Ромеа и Јулију, Тристана и Изолду, али ту постоји, на пример, и Мадам Бовари, која је се преварила у процени, па је реалног човека заменила измаштаним младалачким идеалом и до краја живота остала дубоко несрећна, јер јој се сан о романтичној љубави накада није остварио. Није више имала снаге да ствари промени, нити је то било пожељно у ондашњем друштву. Своју срећу и здравље жртвовала је друштвеним предрасудама и уз себе унесрећила и све оне око себе. У ову групу ликова спада и Ана Карењина која је мало марила за своју децу, а много више за своје љубавне интриге. У таквим случајевима решење може бити: бег из те ситуације на неко друго место, или у неки други свет (самоубиство, бег у лудило), затим, у срећнијим исходима, преношење љубави на Бога (универзална љубав), Природу (увећање еколошке свести), човечанство, или сопствену децу. То није адекватно решење, али је свакако боље волети него, попут мадам Бовари, сагорети у мржњи и незадовољству. или се себично самоубити као Ана Карењина. С друге стране, имамо и такве, готово светачке књижевне ликове као што је Софија Семјоновна, која је својом големом и упорном љубављу буквално успела да избрише смртни грех злочинца Раскољникова, потпуно жртвујући себе ради његовог избављења.
А шта наука?
Наука ће изгледа, у овим хај-тек временима, ипак дати последњу реч, али ће нас њени закључци неочекивано довести до потврде древних мудрости. Један хормон кога лучи примитивни део мозга, хипоталамус, заједнички је свим сисарима, а његови нивои су виши што је рационална компонента мања, а ми ближи трансу, молитвеном, порођајном или љубавном (оргазмичком) заносу.

Изгледа да су стари шамани, као и мудри Хераклит, одувек знали да тајна љубави лежи у јединству различитости у космосу, а до ње су могли стићи само они ретки изабрани. То нам потврђује и наша хришћанска религија, где је Бог исто што и ЉУБАВ, а друга ствар је то што хришћани нису у стању да следе идеал који је јасно обзнањен пре две хиљаде година.

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.