БРАК – велика тајна


Шта су то свете тајне, зашто данас парови имају два венчања? Шта значи црквени обред и црквено венчање и да ли је Брак немогућа мисија? Ирина Марковић завршава своју трилогију о Браку.

1353762736462c7e0cc90af735783265_450x318

 

Познато је да већина нововенчаних парова у Србији данас има два венчања: једно црквено и једно грађанско. Већ се усталио обичај да се све одвија следећим редоследом: прво се у порти окупе васцела родбина и пријатељи, онда се у цркви одгледа симпатични ритуал, у коме крунисани млада и младожења иду у круг, док поп поја и кади, а кумовима восак пада по свечаним ципелама. Младенци се стидљиво пољубе (јер ипак су у цркви) и на крају попа на српском резимира и укратко преведе оно што је у претходном сату појао на црквенословенском. У зависности од тога колико се платило свештенику, биће приказана цела или, пак, скраћена верзија јединственог шоуа у коме постајемо краљице и краљеви на један дан.

Када се заврши овај узвишени обред, сватови се нагурају у своје и туђе аутомобиле, па правац кафана. Сјај кафане, или у ову сврху изнајмљене сале, зависиће од дубине вашег џепа. У њој ће вас дочекти приучени бенд с омиљеним свадбарским хитовима од Вардара па навише, затим, иде блок носталгичних песама за краљевином (читај «четничких»), а на самом крају помпезно улазе трубачи. Ако је неко од младенаца из Црне Горе, кафанска свадба показаће политичарима како се обнавља пропала федерација. Кулминација наступа у тренутку када се појави готово распевани(а) матичар(ка), који ће прочитати драге, али заправо смешне стихове Душка Радовића, јер шта је смешније од тога када држава покушава да буде поетична, уместо да се лепо прочита закон и тачка. Чика Душков таленат тако је индиректно исмејан од стране антипоетичне државе, а његови стихови послужили су као не баш одговарајућа замена за црквену драматургију.
На црквена венчања, препуна поетике, у прошлости није се благонаклоно гледало, зато је сасвим природно што је данас уследила толика навала на то, до јуче забрањено, воће.

Ем необјашњиво, ем заборављено

1143843188462c7e0d14fdf246354916_extreme

 

Тешко је објаснити и себи и другима, а не бити извештачен, нешто што се у начелу не објашњава, и што, да би се правилно разумело, треба прво да буде део осећања и васпитања, па тек онда рационалног рашчлањавања. У случају религиозних појмова и услед недостатка васпитања у духу верских традиција, мораћу уместо – верујем да бих разумела, да користим обрнуту методу – ако разумем, можда ћу поверовати. А то све због тога што дубине и озбиљности црквеног венчања, ни младенци, а још мање сватови, нису свесни – важно је да на крају чека кафана, печење и шизење.
У причи о браку као светој тајни, прво морамо разумети овај сложен теолошки појам. Теолошке појмове тешко схватају сви они који их нису усвојили кроз васпитање и културу из које су поникли. Код нас је дошло дотле да су ствари вере за једне постале предмет изругивања и подсмеха, а за друге предмет накарадне фолклорне употребе. Чини се да златне средине нема, или је има врло мало, те је скоро невидљива.
Не би уопште требало да се заваравамо да су нам венчања, крштења и остале ствари везане за цркву и верски живот познате и саморазумљиве, далеко су од нас колико и села на Камчатци. То што су оне некада биле мало ближе, то се не рачуна, јер овде је преовладао колективни заборав и појавила се накарадна техника враћања старог, или на старо, без јасног сазнања о томе како је то старо изгледало и уз пратећи симптом игнорисања чињенице да је протекло много времена, да су се околности веома промениле, те да постоји стравичан дисконтинуитет између нас данас и нас прекјуче.
Упркос томе, покушаћу да пишем о ономе што спада у заборављену веру, тако да разумеју неверници, а верници не замере, премда и једни и други (као и сама ауторка текста) спадају у скупину заборавних.
Упркос ставу да се питања вере тешко могу објаснити разумом, разум не би био разум, кад не би покушавао да ствари рашчлани и затвори у своје фиоке и фајлове. Једном речју, кад не би покушавао да објасни све, па и оно необјашњиво. Стога, за њега посебан изазов представља нешто што у свом називу садржи реч «тајна», па још повх тога и «света».
За правилно усвајање теолошких појмова потребан је не само интелектуалан и интуитиван чин спознаје, већ и онај мистички који обједињује претходна два, тако што додаје нешто треће које је ван ума и без чега ум не би имао моћ синтезе. Напослетку, вера и јесте сама по себи синтеза, она је умно, а не стихијско, осећање.
У сваком случају, када бисмо имали васпитана осећања, не бисмо много питали, већ бисмо паметно осећали.

 

Шта су то Свете тајне?

1098125120462c7e0d6cd55023168001_huge

 

Главни циљ сваког хришћанина јесте спасење, а термин мyстерион употребљавао се уопштено да означи посебне радње којима се оно постиже. Наиме, број светих тајни није био утврђен у православној цркви све до тринаестог века. Наук о седам тајни појављује се први пут у Исповедању вере код папе Климента ИВ, који је тражио да га усвоји цар византијски Михаило Палеолог. Дакле, сам број светих тајни преузет је са Запада и то, чини се, највише, како сматра проф. Џон Мајендорф, због тадашње фасцинације Византинаца симболиком бројева. Седам је дарова Светога Духа (Исаија 11:2-4) и то је већ довољан разлог за прихватање овог броја. Свакако, било је и оних који су проширивали или скраћивали списак, али је напослетку остао онај који можемо прочитати у сваком црквеном календару. То су: крштење, миропомазање, исповест, причешће, брак, свештенство и јелеосвећење.
Две су тајне најважније као стваран предуслов свих осталих: крштење, а потом евхаристија или причешће. Зато је неопходан услов да бисте били венчани у цркви, да сте претходно примили тајну крштења, наиме, да сте члан хришћанске заједнице. С друге стране, имамо пример у неким варијантама хиндуизма, ако је неко од младенаца друге вероисповести, није неопходно да постане присталица Кришне или Шиве.
Оно што види хришћанин, не види атеиста, или будиста и обратно, а хришћанство је, како каже Максим Тарејев «…аристократска религија изабраних …». Хришћанима је због свог елитизма тешко да разумеју зашто неко други није хришчанин и зато су често, противно сопственој доктрини, склони осудама, прогонима, па чак и погромима других вера, народа и појединаца. О танкој граници између верског елитизма и фундаментализма можда у неком другом тексту.

«Свете тајне су свештенорадње, кроз које се верницима на видљив начин даје невидљива благодат Божија. Пошто је човек психофизичко биће: видљиво по телу, невидљиво по души, то и свака света тајна има две стране: видљиву и невидљиву. Видљиву страну сачињавају: свештеникова радња, речи, молитва и материја која се употребљава, а невидљиву благодат Божија» (аримандрит проф. др Јустин Поповић).

Овај невидљиви део је оно у шта треба поверовати, као што треба поверовати у одрживост вечне верности у љубави. Овде се снага вере у Божију благодат подудара са снагом воље да се остане у љубави упркос свему. Та благодат задобија се уз помоћ Божије милости, али највише подвигом воље, који је облик здравог жртвовања свог (умало да напишем светог) егоизма. Стицање осећања Божије благодати могуће је само путем одбацивања себичног самољубља, кроз свестан и одговоран чин, и то, само уколико су искључени сви облици психопатологије.
Без обзира на то колико је танка граница између оног што називамо нормалним и болесним, већина људи, на срећу, још увек уме добро да процени до које мере је та граница растегљива. Наглашавам да ове одреднице нису применљиве на хомосексуалност јер се за њу може рећи да представља нормалну ненормалност и да је стара колико и сам човек, као и да је она производ културе коју је створила цивилизација и из које је настала биолошка предодређеност. Да ли је било обратно, питање је које води у веома озбиљну метафизичку расправу.
Тим заборавним „изабраним“ хришћанима требало би да су јасни следећи појмови: Царство небеско, Богочовек, претварање хлеба и вина у тело и крв Христосову, црква са великим Ц, која је живи организам „тела“ Исусовог, путем које, и само путем које, као њени чланови, улазимо у Царство небеско. Она није само лепа зграда у којој се налази уред за опијање, или детоксикацију маса. Рашчистимо ли с овим питањима, можемо схватити зашто је Црква као таква тајна с великим Т, а уједно и извор свих светих тајни.

 

Света тајна – Брак

2139210161462c7e0d97947806153803_extreme

 

Ако посматрамо брак као једну од њих, морамо водити рачуна о осталим елементима доктрине. Тако, ако бисмо желели да причу упростимо и сведемо на разумљив ниво обичном човеку, рећи ћемо да уколико верујемо у живот после смрти, у рај и у пакао, у спасење душе путем покајања и Божије милости, онда нам неће неразумно звучати идеја да се са својим супружником боримо и међусобно помажемо да заједно одемо у рај. Када удвоје тежимо вечном животу, успоставили смо чвршћу везу од било које друге, а нарочито оне која почива на све већој и већој сексуалној привлачности, којој краја нема и која може лепу жену да претвори у пластичну наказу.
Да би прича о браку као светој тајни имала смисла, потребно је поверовати у оно што здравом разуму звучи немогуће. Упркос томе, брак као света тајна уопште не искључује основна начела која је установила наука, већ их, напротив, употпуњује и сагледава из једне више перспективе.
У животу је лакше носити се с једном тако тешком ствари као што је успешан брак, ако је он осигуран небеским везама. Иако је можда бајка, сама тежња ка овом циљу представља веома јак психолошки подстицај.
Међутим, ништа нам не вреди ако не верујемо, и највише не верујемо ако не верујемо сами себи, а себи можемо веровати само онда када смо се чврсто одлучили да истрајемо – овога пута у љубави.
Право питање које се поставља у вези са браком као светом тајном је то да ли се суштински нешто мења у вези мушкарца и жене у поређењу са световним браком, или персоналном неформалном унијом, где је завет често прећутан, или уопште не постоји. У тим неформалним заједницама, управо одсуство завета представља посебну чар, а неизвесност коју доноси сутра неком је много узбудљивија од монотоније брачне свакодневице. Општина је поштен начин да се одмах на почетку правно регулишу имовински односи супружника, јер, као што знамо, мираз одавно не постоји, или у случају да младенци имају аверзију или страх од цркве, просто представља ритуал-сурогат.
Оно што свакако одваја брак пред олтаром од брака пред матичарем је то што он представља заједничку пропусницу за рај. Олтар представља ВИП ложу ка вишој сили, која вас од тог момента непрекидно прати, да не кажем шпијунира, али и дозива, кад за то дође време, да заједно ступите под њено окриље и будете награђени неизрецивим осећајем божије благодати. То је онај невидљиви део. Када склопе брак у цркви, онда супружници више нису сами, њих је заправо троје: муж, жена и виша сила. Сва енергија љубави се не размењује на хоризонталној равни од жене ка мушкарцу и обратно, јер се тако усмерене енергије на крају улупају, угуше и прогутају једна другу, већ се енергија од једног срца пење „до небеса“, па се оплемењена враћа у хоризонталу другог. Тако се избегава погубно трење, које на једном крају представља узбудљиву, али никад задовољену, сексуалну страст, док нас на другом може натерати и на тежак злочин. „Трење…то је све што нам је остало од љубави“, каже се у стиху једне песме састава Блокаут…

 

(Не)могућа мисија

1532638998462c7e0dd973d407108816_extreme

 

Живот истинског верника пун одрицања и бескрајне трпељивости, заправо је неиздржив за већину људи. То добро знају они који су такав живот пробали. Њих је ужасно мало, а још је мање оних који то раде у пару. Када би сваки пар који се венча у цркви успевао дисциплиновано да живи хришћански живот, ја о овоме не бих ни писала и било би опште познато која је најсигурнија варијанта не само за рај, већ и за дуговечну срећу на земљи. Нажалост, у стварном свету не само да није тако, већ је постало отрцано гајити један такав идеал и имати веровање које надилази сутрашњи дан.
Многима је доста мукотрпног живота и себе у њему, а камоли још и да га деле с неким и то под теретом вечне обавезе. Неки верују да ће се само једног дана угасити, као када се компјутеру искључи напајање, и то је део њиховог здраворазумског оптимизма, али постоје и они који верују да ће биос наставити да живи и онда када би нестало струје на читавој планети. Такви су прави кандидати да склопе брак пред олтаром, ови други, макар због урока, требало би да сачекају мало док не схвате шта заиста значи склопити брак у цркви и коју одговорност то са собом носи.
Ако не верујете у Богочовека, живот после смрти, казну и награду, постојање раја и пакла, фолклорно помодарство може да се задовољи и на други начин: обуците се у народну ношњу из свог завичаја и венчајте се испред споменика Победнику на Калемегдану!

КРАЈ

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.