Олга Илић – српска Сара Бернар


…Ти си дошла као Есмералда. Моји другови и ја занесмо се од прве. Ти, рођена естетична донесе оно што немачки песник зове „вечно женско“. Твоја лепа артистична глава, глава оне Саре Бернар, која би, да није била глумица, заменила саму божицу глуме, Талију…Твој еротични глас који милује као први и као последњи љубавни састанак, допринесе да … и ми рђави ђаци погубимо главе. Кријући један од другога, волесмо те на тој светковини романтике и наше младости.

*Из пропратног писма г. Душана С. Николајевића, књижевника, поводом 35-годишњице јубилеја г-ђе Олге Илић

 

Нити је била Српкиња, нити Сара Бернар, била је једна и једина, незаборавна, а заборављена Олга Илић – Илићка, глумица, трагеткиња, комичарка и певачица „мераклијских песама пуних севдаха“.
Рођена је у Солуну 1880. године, као ванбрачно дете од оца француза Гастона Санта и мајке Марије Гашпаровић, која је имала “замршено балканско порекло, јер је по крви припадала свим племенима полуотока“. Олга није због тога имала проблем с идентитетом. Генетски запис је уз помоћ околности и судбине преокренула у своју корист – постала је глумица у четрнаестој години! Најраније детињство провела је у француском манастиру, где су „ калуђерице личиле на беле галебове који сваке вечери вриште на зидинама Бејаз куле“. Уз молитве које је свакодневно слушала проламала су се дозивања мујазина са околних минарета – религиозна атмосфера која је у њеном младом срцу оставила дубоке трагове светског шара.

 

2082270910470b42f2ed43b010163873_huge

Када је имала седам година умире јој отац, те је мајка напрасно одводи у Ниш, где добија запослење у хотелу „Европа“ као конобарица. Колико симболике има у том имену за Олгин свеукупни живот, постаће јасно када први пут као дете од десет или дванаест година буде, пуким случајем, заиграла, и то мушку улогу, на даскама позоришта „Синђелић“ , које се налазило у самом хотелу. Иако је географска мапа њених каснијих вагабундских путешествија била везана за „замршени“ балкански полуоток, управо ће кроз тај хотел с гласовитим именом, крочити духом у свет најзначајнијих драмских ликова европске и светске позоришне баштине. Међутим, прву улогу коју Олга признаје за своју истинску глумачку иницијацију, одиграће у својој четрнаестој години у комаду, опет симболичког наслова, „Трње и ловорике“. „Цео мој живот био је један венац где је трње било уплетено ловориком“, пише она у аутобиографији сетног наслова „О њој, која се не враћа“. С каквим талентом се сусрела нишлијска публика „која још није изашла иза високих зидова патријархалности“, било је сасвим очигледно када је са петнаест добила да игра, ни мање ни више него, улогу Дездемоне у Шекспировом „Отелу“. Партнер јој беше много старији и искуснији Љуба Стојановић, који се прво згрануо када је угледао девојчицу у краткој сукњици с лутком, а на крају педставе, уз овације публике, снажно је загрлио, па је, како се Олга шали, Дездемона могла бити „два пута удављена“. Тада је први пут окусила сладострашће славе и са седмог неба, у које се беше винула, „пала дирекно у циркус“.

Тих дана у Нишу гостовао је циркус „Фиори“. Видевши коње како галопирају по такту музике и грациозне акробаткиње посуте шљокицама како ходају по жици с црвеним амрелима, а по свему судећи и заљубивши се у једног кловна, било је сасвим природно да остане у тој најлепшој дечијој соби где су све играчке оживеле. Упала је у свет „црне магије“ из кога нипошто није хтела да оде чак ни уз пратњу полицијског писара. Али, ђаво јој није дао мира, убрзо потом обрела се у „пиколо театру“, луткарском позоришту, из кога су је под принудом бацили у најсуровију реалност – брак. Удала се за глумца Косту Илића, чије је презиме морала узети, али Косту никада није заволела као љубавника, већ га је до пред сам крај живота мрзела као тиранина који је упао у њену дечију собу и загзио све њене играчке. Није могла да му опрости зато што је у свом тиранском гневу треснуо њену омиљену лутку о под, па јој је испало њено „зачуђено плаво око које је умело и да спава“. То око било је Олгина детиња душа, коју је живот хтео озбиљно да уништи. Али, Олга је преварила живот, потпуно се предала највећој од свих превара – глумачкој уметности и заувек остала међу крипицама и луткицама у својој путујућој дечијој соби.
Тако су Олга и Коста, у њиховој замршеној љубавној вези пуној мржње, гоњени глумачком страшћу и боемским немиром, лутали замршеним балканским полуотоком. Играли су у Вараждину, Сплиту, Шабацу и ко зна где још све нису приказали раскош свог талената, јер Коста је такође био даровит глумац, изврстан комичар и певач.
А, у Шапцу чувени Цицварићи опили су Олгину душу севдахом за вајкада. Додуше, у тим данима она није могла ни сањати да ће за живота снимити преко двадесет пет плоча и за коју годину постати „омиљена и позната певачица тих истих севдалинки“.
Коначно, 1898. године обрели су се и у Београду. Први пут су као чланови нишког позоришта „Синђелић“ гостовали у Народном позоришту. Од тог тренутка почео је да се одвија почетак завршног чина њиховог бурног брака, али и почетак нових почетака за Олгу.
Одиграла је сјајан репертоар, какав једна озбиљна глумица само пожелети може: Корделију у Краљу Лиру, Офелију у Хамлету, Кларицу у Егмонту, Есмералду у Звонару богородичине цркве. Чак ни то није било довољно да добије стални ангажман у овом престижном српском позоришту. И онда, као уосталом и данас, владао је непотизам и зли језици могли су за трен да упропасте свачију каријеру. А она је била савршени предмет оговарања, злобе и зависти својих мање талентованих и лепих колегинца. Те старије колегинице, када би одлазиле у пензију, постављале су своју децу на упражњена места, не марећи за њихов објективни таленат. Постоје сведочанства, мада не довољно истражена, о сукобу Илићке и, тада славне глумице, Зорке Тодосићке, која је управо својим ћеркама наместила тарајно запослење у позоришту, а Олгу називала погрдним именима попут обичне „шантанке“, кафанске певачице и кабаретске глумице. Било како било, госпођа Илић никада неће бити примљена за стално у Народно позориште у Београду, иако ће у њему гостовати још у два наврата.
У међувремену Олга је у својим београдским боемским ноћима упознала „једног бледог човека“, који је био њена „платонска љубав“. Тај човек звао се Жарко Илић. Био је новинар, преводилац Шекспировог дела „Троил и Кресида“, али и „најбољи усмени приповедач“, који је глумицу „увео у свет духа“. У кући Илића, Олга је пропевала. Уз Жарковог оца Јову и његова два брата чувене песнике Војислава и Драгутина Илића, чини се да је провела незаборавне тренутке. У њеној аутобиографији између редова се да наслутити да јој је управо друговање с овом наочитом господом помогло да дефинитивно раскрсти са својим мужем „тиранином“.

1866723553470b42f304fa8030517761_extreme

 

Тако и би. Олга и Коста су последњи пут заиграли у приватном позоришту Бране Цветковића. Били су атракција, али то је био уједно и последњи трзај њихове везе. Програм се одигравао у елитној Коларчевој сали , а, заправо, сводио се на хумореске са певањем. Олга је певала шансоне, које су тада биле „европски новитет „ и севдалинке које су биле „ренесанса народног певања“. Остаће у сећањима, оних ретких старих Београђана, њене изведбе песама „Лепа Јелка љуби Јанка“, „Ја имам једног голуба“ и „Ат му седи нане“ . „Верујем да ће се њихове очи овлажити као и моје, на ту дивну успомену, јер ће их сетити на младост, а младост је увек песма“, сећа се Олга носталгично. То су били дани њене највеће славе. Мушкарци су трчали за њом, а жене су је, као по обичају, оговарале.

Тих дана долази до њеног другог уласка у Народно позориште и тад скандали заузимају свој врхунац. Олга је добила улогу у делу индијског класика Калидаса „Сакунтала“. (Списатељица ових редова не може а да не примети, колико је разноврстан био позоришни репертоар у Србији с краја 19. и почетком 20. века!). Управник позоришта био је, нико други до, Бранислав Нушић. Путујућа глумица је по други пут намерачила да се скраси у Народном позоришту, али ни овога пута није успела. У аутобиографији наводи прилично глуп и нереалан разлог свог неуспеха. Наводно, захтевала је раскошну тоалету за улогу голуждраве индијке, а сурови Бен Акиба нипошто није хтео да одреши кесу. Одједном појављује се Олгина готово нага фотографија с обнаженим грудима, у улози Сакунтале. Нека читаоци ових редова закључе сами шта се стварно догодило, али стални ангажман у позоришту (и поред порнографског момента, још невиђеног на Балкану!) није добила.

Sakuntala

Међутим, оно што се сигурно збило је скори развод од Косте и њена, није претерано рећи, бежанија чак у Сарајево. На предлог глумца Косте Делинија, отишла (читај: побегла) је са својом трупом на турнеју по Босни и Херцеговини. После административних перипетија, јер тада то беше умирућа Аустро-Угарска, Олгина глумачка дружина добила је, не само дозволу за рад, већ и бесплатан превоз железницом по читавој Босни и Херцеговини. Заслуга за то припала је Егмонтовој Кларици, коју је с одушевљењем гледао у Београду Коста Херман, ондашњи босански владин саветник, који је тада своје одушевљење преточио у чланак о запањеној глумици, а сада јој се нашао у невољи. Турнеја је прошла више него успешно, а Олга са поносом истиче да је из Босне донела два нова шлагера: „Ој, бога ти сива тицо соколе“ и „Пошетала Ана пеливана“.
По повратку у Београд поново је заиграла на даскама Народног позоришта, где се није дуго задржала. Али, то није био самк света, јер баш у то време добија позив Јефте Угричића да заигра у позоришту на „Булевару“. У том позоришту окупила се плејада изврсних глумаца. Основао га је њен стари зналац Богобој Руцовић, са којим је играла као још дете своју прву озбиљну улогу у комаду „Трње и ловорике“.

869518331470b42f360329484264386_extreme

И, тако, круг се полако затварао. Олга је постала примадона позоришта на „Булевару“, где је њен таленат дошао до усијања. Играла је Офелију у Хамлету, Маргарету у Дами с камелијама, Тоску, Клодову жену, Спиријену у Разведимо се. Те улоге биле су „преживљени живот и загледање у најдубљи бездан људских душа“ и представљале су „крајљу синтезу глумачког стварања“.
Нажалост, оног момента када је позориште кренуло на турнеју, тог момента се и распало. На истом месту, на „Булевару“, оснива се прва српска опера. У први мах, Олга је била зачуђена позивом да игра у оперетама, с обзиром на то да је до тада била искључиво драмска глумица. Сасвим неочекивано, ту доживљава свој нови велики успех. Нажалост, овај мисионарски подухват бива осујећен од стране конзервативне и строго патријархалне публике, која није имала слуха за новотарије.
Не дуго после тога Олга пакује кофере и одлучује се да коначно затвори круг свога живота и каријере. Враћа се у Ниш, трепераву варош из које је као дете кренула у сурови свет. Тада почиње њена стварна Голгота, али и просветљење. Позориште њене младости још увек је било ту, али са новим управником, познатим Костом Делинијем. Решена да врати успомену на девојачке дане, када је играла углавном мушке улоге, Олга се, по узору на Сару Бернар, храбро упустила у најзахтевнију мушку драмску улогу икада написану – Хамлета. Критичари су записали да је Олга ту улогу одиграла „врло интелигентно и психолошки продубљено говорила текст“, за разлику од њених славнијих мушких колега Цветића и Станојевића који су „ деловали тешко и патетично“. Постала је први женски Хамлет на Балкану!

Настављајући с глумачким опитима одиграла је опет мушку улогу, Стеву Драгића у „Сеоском лоли“. Наравно, ни „Коштана“ Боре Станковића није је заобишла. Ни тада, поред свих успеха, Олга није успела да се скраси на једном месту, него је с Богобојем кренула на многобројне турнеје, а ловорике су се низале једна преко друге.

1161077269470b42f37b620318962986_extreme

Приликом ангажмана у Осјеку, њен каприц дошао је дотле да је чак променила и име. Више није била Олга Илићка, већ Оливера Сант, одавши тиме последњу почаст своме незнаном оцу, Гастону Санту.
У тим данима беснели су на југу балкански ратови, а по њиховом стишавању култура је опет процвала. У Скопљу се оснива Народно позориште, а на његово чело ступа строги Бранислав Нушић, који није заборавио Олгу, мада се о њу итекако ограшио. Постала је опет Олга Илић. У граду је владала слављеничка атмосфера, а улицама се проламала победоносна еуфорија. Управо тада десио се најачи слом у Олгином животу. Сплетом готово гротескних околности доспела је у затвор, јер рат је још увек трајао. Бугарске власти сматрајући је „опасном за њихову безбедност“ интернирају је у Лесковац, после у Ниш, па у Књажевац. „Да ли је било сношљиво тих дана окупације?“, пита се Олга и одговара самој себи: „Шта знам, хлебац је био дар божији, грумен шећера богатство…“
Пошто су јој све ствари остале у Скопљу, затражила је дозволу од бугарских власти да оде их среди. То је било баш оних дана када је пробијен солунски фронт, а Бугари пред капитулацијом. Олга, као и већина глумаца у свим ратним временима, била је потпуно аполитична. Дошла је наивно у Скопље, а пошто није завршила послове, тражила је продужење боравка. У том часу у Скопље је ушла српска војска. То је било само привидно олакшање. Само неколико дана по ослобођењу у њен стан упали су жандарми, с озлоглашеним полицијским писаром, да изврше претрес, а она је таман средила све своје ствари. Испрва је помислила да је у питању рутинска ствар, јер на такве упаде беше сасвим навикнута у време Бугара. Преварила се. Одмах после претреса одведена је у „Окружно начелство“ , а тамо јој је саопштено да је оптужена за издају! Корпус деликти био је нож из „Тоске“ и неки револвер, заостала позоришна реквизита која јој је дошла главе.
У позадини овог немилог догађаја налазио се неки озлојеђени удварач, који је „сачекао час да ми се освети за увреду коју му ја никада нисам нанела“. Освета је била немилосрдна. Олга је захваљујући том никад именованом, болесно сујетном, осветнику провела читава три месеца у подруму скопског затвора. Спавала је на голој земљи, јер јој чак нису дозволили да од куће донесе прекриваче. Дани су јој пролазили у мучном чекању да се образује суд у Скопљу, а њени пријатељи нису могли ништа да ураде да јој помогну. Најзад, првостепени суд био је образован и Олга бива проглашена невином и пуштена, јер није имало зашта да јој се суди. Олга чак није била у стању да се радује својој слободи, јер „блистава крила која су ме дотле носила кроз живот никада нису више залепршала старим еланом“. А, „ономе човеку који ме је тако оклевето…нити могу, нити хоћу да се светим, али бих хтела само бар једном да му погледам у очи и ништа да му не кажем, јер би мој поглед казао све, сву мржњу коју имам према таквој једној ситној души…“.

1891464929470b42f3a5eb5149994706_huge

Али, тада је са њеног срца пао један велики камен, стена. Неочекивано, у причу вратио се њен несрећни бивши муж Коста, који се својски заузео за њу у тим тешким временима. „Тада сам му опростила и плаво око моје лутке и до смрти његове остали смо најбољи и најидеалнији пријатељи“.
У Скопљу је последњи пут одиграла Коштану, а „севдалинке су умрле, као бели лабудови једне младости која је умирала“. И Коста је умро, када су Олги биле четрдесет три године. Да ли зато, или из чисте лудости, Олга се поново удала. Њен изабраник био је Петар Христилић, глумац и комичар. Тада Олга преузима диригенску палицу. Почиње да режира. Поново, осведочује се у пионирском послу, као прва српска редитељка. Године 1929., жељна одмора одлази у Нови Сад, где игра неколико година скоро у сваком комаду. Али, мир се не налази споља, већ долази изнутра. Олга га никако није могла наћи. Неспокој ће је и под старе дане отерати из мирне војвођанске престонице у Народно позориште моравске бановине, а одатле опет у Ниш, где коначно ставља тачку на своју блиставу глумачку каријеру.
У данима Олгиног сутона њене улоге биле су обојене тужним тоновима трагичних женских ликова. И ко зна, да није прошла кроз сво то „Трње и ловорике“, да ли би икада нашла свој зрели глумачки израз. Ипак, као што то обично бива са свим нашим значајним личностима, живот ће скончати у Београду, у беди, готово заборављена, живећи од достојанственог „просјачења“ од оних који је још увек нису заборавили.

Своју аутобиографију завршава предивним речима:

„И када пролазим улицама и чујем са грамофонске плоче звонки и сребрни глас некадашње Олге, засузи само око, не од жалости, него од среће, јер ја сам имала прошлост. Имала сам је! Беше….“

1815787731470b42f3b957d834345540_huge

 

Аутор текста: Ирина Марковић

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.