Винча, Трепча и наравно мајка Тереза


Пошто се у балканском вилајету одавно не зна ко коси, воду носи, пије и плаћа, створила се једна потпуно шизофрена (не)свест о значају археолошког блага с ових простора, као и о суштинском значају повесног памћења за изградњу било какве будућности.

Наиме, скорашњи ратови и сталне националне размирице, управо свој узрок имају у овој (не)свести. Велике империје у прошлости, па тако и данас, опстајале су на старој изреци „завади, па владај“, која се приписује Филипу II Македонском, а особито је била делотворна у циљу ширења римске империје, која је увек имала проблема с непокорним Илирикумом, иако је чак 17 императора било рођено на његовом, тј. нашем, тлу. Како Латини, тако су и Ромеји волели да премештају читаве скупине народа у сврху својих политичких игара и централизације царске моћи. Србија је у том смислу увек била лош пример. Ратовала с Византијом у више наврата. Било да се звала Мезија, Тракија, Илирија, Рашка, Дукља, Зета, Травунија, Подунавље, или како год…

Вазда лош пример!

Читав средњи век протекао је у знаку српских државица на Балкану, обласних господара гладних моћи и пореза, што су час седели на аварско-угарској, аустроугарској, византијској и турској, столици, а час с њима ратовали, док је Ватикан вукао конце преко уцена хрватских и босанских банова. Тако је Немања 1172. године после пропалог похода на Византију сазвао црквено-државни сабор против богумила, протерао и побио пола свог народа неверног Цриграду и никејском креду. Помор такозваних богумила вероватно је био залог за слободу коју му је даривао цар Манојло I Комнин у чијем заробљеништву је дотле трунуо.

Међутим, уопште не чуди што сан о јединству није био остварив ни тада, а камоли данас. Видели смо деведесетих колико је тај сан немогућ и опасан! А, можда је то модус вивенди, који нам намеће наша „кућа на сред пута“ (по речима Јована Цвијића), а можда нисмо научили ниједну историјску лекцију…

Теза овог текста је да се до данашњих дана принцип није променио – само имена, па чак ни то.

Једнина константа је да се смањивањем памћења, смањује тело до потпуног нестанка, чије близине такође нисмо свесни.

Веома јасну поруку о томе да се са Империјом блиско познајемо још од њених почетака, упутио је недавно израелски премијер Беџамин Нетанјаху, већ у првој реченици обраћања, тотално пренераженом и збуњеном, српском премијеру. Колосалан значај ове добронамерне изјаве премијер није разумео, a мало ко у Србији схватио да она представља савет браће Јевреја да преиспитамо свој идентитет, као и стремљења, јер они, такође, имају проблема са истокрвном браћом друге вере, али су саборни до мере да им и Арбанаси позавиде, те би се можда могли мало угледати на њих, кад смо већ толико настрадали раме уз раме и кад ламентирамо више над Аушвицом него над Јасеновцем.

Дакле, у новијој историји, наши народи и народности од берлинског конгреса, тј. херцеговачких буна и устанка на овамо, а вероватно и много пре тога, представљају обичне покусне куниће за разноразне освајачке експерименте.

Примамљива је била богата деспотовина која је, упркос Османлијама, цветала на издашним неолитским рудницима, од којих већина више није у нашем поседу, сем Авале, која служи за викендице, да емитује ТВ смеће и да се кочопери масонским Мештровићевим маузолејом по угледу на Кирову гробницу.

Баш чудно!

И баш случајно што се краљу Александру Карађорђевићу, ујединитељу југословенских народа и народности, усхтело да поруши средњовековни замак Жрнов (по коме се Хавала звала пре Турака).

zidine rnova 74495_1_f

3174160302_06d5f17181_o

Стога, беспоштедна крађа и шверц археолошких артефаката у овом ширем контексту, нису ни мало наивни, поготово ако се зна да је у њој учествовао српски, македонски, хрватски и бугарски војни, безбедносни и полицијски врх деведесетих, а заправо је све почело тада када је Аустроугарска империја подивљала после Руско-турског рата (у ствари рата Срба уз помоћ Руса за ослобађање Босне од Османлија), а Енглеска срушила Санстефански мир берлинским конгресом, у параноидном страху од прејаког руског уплива на Балкан.

Ал’, авај, главна кривица данас не пада на Империје, већ на алаве сељаке који, што случајно, што у виду надриархеолога, преко својих рођака из дијаспоре (најчешће Немачке), отуђују наше древно благо. Уосталом, то је радио и Вук Караџић са вредним средњовековним рукописима, па што не би и сељак, кога ће касније његова реформа произвести у „књижевника“.

После ће Немци ’41. године сравнити са земљом Народну библиотеку у Београду, и у њој више од пола милиона књига, од којих преко хиљаду средњевековних рукописа! Читаво наше памћење збрисано је за један дан!

Мало ли је!?

1684752972515fe16bc7701161636778_orig

У пожару нестале су и старе штампане књиге (почев од XV века) непроцењиве вредности, бројне мапе, гравире, оригинална музичка дела, драгоцена стара штампа и периодичне публикације. Неће се зауставити на томе, јер познати по темељности и строгој дисциплини, селективно су у вагонима односили краљевски архив у Будимпешту, Беч и Берлин. Тако су на пијаци у Бечу српски историјски документи служили за умотавање кромпира, пасуља, јаја…

Ноу комент!!!

Fotografija0042Fotografija0044

030102

Наравно, што би се неко потресао око тога, кад нам званична историја говори, прилично неуверљиво, али веома ригидно, неретко агресивно, како смо, ето, овде дошљаци тамо негде с Карпата (а можда смо пали и с Марса). Следствено томе, ова земља и све на њој, и у њој, не мора нужно припдати нама који смо се „туристички“ обрели у њој. Стално се говори о неком неидентификованом ромејском становништву, које су хорде Словена збрисале са лица земље, иако о томе не постоји ниједан уверљиви доказ, нити документ.

Као и увек, контекст је политички и освајачки (читај – пљачкашки), а ова прича итекако актуелна, с обзиром на преку потребу да се пошто-пото прикаже континуитет шиптарског (називам их онако како они себе називају) становништва на овим просторима од самог неолита до данас. Дакле, да би пљачка била што легитимнија и да би етно-его нарастао као Проклетије.

Скорашњи, у Србији непримећени догађаји, недвосмислено чињенички потврђују овај став. Наиме, министар уметности и науке Хесена, гђа Кине-Херман, предала је 19. фебруара 2013. године у Висбадену вредне глинене фигурине млађег каменог доба, из времена Винчанске културе, Републици Косово, а у присуству министра културе Мелмија Краснићија. Фигурине старе око 7000. година, илегалним путем доспеле су са Косова у Немачку, а 2005. године заплењене су у истражном поступку у Франкфурт-Хехсту.

Ма, хајде, а шта ћемо са „Богињом на трону“, фигурином од теракоте из четвртог миленијума пре нове ере, која је била у Београду и под огромним притиском враћена у Приштину 2002. године?! Бранислав Јокић (директор Музеја у Приштини, протераног у Београд), каже да је прво без његовог знања из Народног музеја покушано да се узме драгоцена статуа, да би на велико инсистирање тадашњег шефа Координационог центра за КиМ, Небојше Човића, фигурина ипак била предата Приштини. Сада се њена реплика налази у свим косовским институцијама и називају је симболом идентитета „косоварског народа“!!! Остаје питање по чијем налогу, или са чијом дозволом је Небојша Човић то урадио?1891199_10203009168891284_563643110_n

 „Нас су силом истерали из Музеја 1999. са пушкама на готовс, како би се ‘уселио’ ратни штаб албанске илегалне паравојске, а потом, и на дуги низ година, Европска агенција за реконструкцију. То је период у коме су археолошки предмети могли и нестати.“ , каже Јокић, подсећајући да је зграда Музеја у Приштини у јуну 1999. године насилно обијена.

Тим поводом Никола Кусовац је изјавио да је Србија направила велику грешку када је из културне заоставштине коју је успела да склони у Београд, Албанцима дала неолитску скулптуру која је ископана 1955. године на локалитету код Приштине. 

„Небојша Човић је статуету дао тадашњем представнику међународне заједнице Михаелу Штајнеру,  а уз благослов тадашњег директора Народног музеја Николе Тасића. Није реч о томе што смо ми то урадили као знак добре воље да нешто од косовског блага вратимо тамо, него како је та статуета дочекана у Приштини. А она је дочекана као потврда да су Албанци носиоци културног идентитета Косова. И ту је почетак проглашавања нашег споменичког наслеђа косовским. Ово исто тако треба да потврди да су Албанци носиоци културног идентитета, као и да се избрише одредница „српско“ и наслеђе остане локално“.

Заиста, шта рећи сем: „Боже, опрости им (му), јер не зна(ју) шта чине(и)“, али тиме ништа нисмо решили. Млада нација  ствара се пред нашим очима на штету свих околних, уистину древних, и аутохтоних народа, порода Илијиног (самарићански Illiyyon, или хебрејски Ēl,ʿElyōn – дословно Свевишњи, а врло занимљиво – ту је и ведски Вишну, а вероватно је и ова етимологија баш случајна и наравно нема везе с нама. А пошто ја нисам „члан“, а ни члан САНУ, па немам очи и не видим нешто сасвим очигледно, јер нису ми тако издиктирали из Пеште, Беча и Брисела, вероватно халуцинирам).

У силној жељи да докажу и мирним путем прикажу Свету своју свету аутохтоност – да њима припада малтене пола Хелма тј. Балкана – ужарених лица као своја застава, са црном злослутном птичурином, која је опет, гле чуда, негатив српског двоглавог белог орла, или белоглавог супа, с таквим жаром и епским полетом (у „језику мржње“ агресијом и дивљштвом), свакодневно руше, разарају и кривотворе све могуће трагове нашег присуства на Косову и Метохији.11083642_10152884824124542_2677363542165931088_n

У том контексту савршено је згодна подела на Церногорце-Црногорце и Црногорце-Србе. Хоћу да кажем утакмица Дедеић – Радовић, траје и трајаће, док се на свако „ић“ не натакне и једно „и“. Размирице, инциденти, туче, паљење два бадњака, дакле – шизофренија, док се „млада нација“ консолидује и јача, имајући нескривене територијалне претензије, чак на три околне земље.

Мало ли је!

И, као свако дете које не зна за доста, тако и наша „млада нација“ алаво хрли у своју светлу будућност на нашим угљенисаним костима, разореним гробљима и манастирима, повађеним јетрама и бубрезима, винчанским Великим мајкама и ванземаљцима (које такође можемо пронаћи и у Хрватској код Вуковара у мало познијем периоду познатијим под именом Вучедолска култура). Ради се заправо о једној темељној пљачки, и на духовном и на материјалном нивоу.Kim-RUDNICI-ugalj-konvert-AA

 А Пљачка је заиста немала:

rudnik-trepca 

Као сваки лопов ухваћен на делу, реакција је најблаже речено веома агресивна.

А, Свет, по обичају, ћути…

О степену бестијалности сведоче и свеже „мирне“, праве демократске демонстрације, приликом којих је тешко и лакше повређено 56 полицајаца и приведено 160 демонстраната (мало ли је!), који су полицајце мирно гађали каменицама и Молотовљевим коктелима. Полиција је још мирније одговорила сузавцем и воденим топовима. Дакле, све у складу с изворним демократким начелима, како су их лепо, за мале паре, подучили агенти ЦИА-е.

И, гле чуда невиђеног од мајке Терезе послатог  – међу мирним демонстрантима ето га и сам врх ОВК (све мирни, породични бизнисмени и политичари, људи без капи крви на својим рукама, можда само мало местимично контроверзни), као и градоначелник Приштине лично, који је својим примером вероватно хтео да подстакне и остале „мировњаке“ да ненасилне демонстрације претворе у поетске вечери постмодерног косовског циклуса. Мирни демонстранти тражили су јавну крађу (умало да напишем кућу) Трепче, као и смакнуће неваљалог министра, наравно Србина, пуног језика мржње, правог дивљака који се дрзнуо да једној мајци Ђаковице (то је чак већа мајка од сребреничке!) каже да је она дивљакуша. У демократском светом Свету сасвим је нормално гађати каменицама људе који су кренули на гробове својих најмилијих да запале свеће, али код нас се вазда касни с некаквом имплементацијом и „променом свести“. Никако да научимо, не по савету Вестервелеа да „променимо свест“, него да се призовемо к свести и схватимо шта значи реч „непријатељ“. Реч коју су сви народи на Планети одавно схватили, упркос одавно имплементираним демократским рајевима на земљи. Нама ни касетне бомбе нису биле довољне да нас убеде. Народ заиста непоколебив и доследан свом слепилу!

Како решити хамлетовску дилему нашег тамног вилајета?

Јер, ако почнемо да решавамо, покајаћемо се као Слободан Милошевић, а ако не почнемо, нећемо  стићи ни да се покајемо, а нестаћемо.

Можда, ипак постоји омиљени „трећи пут“ и можда он управо лежи у малој реклами „Закона о културним добрима“ Републике Србије, а претпостављам да такав члан постоји у сваком закону такве врсте, који гласи:

 Чл.28.

„Ко ван организованог истраживања ископа из земље, односно извади из воде добро које ужива претходну заштиту, дужан је да о томе одмах, а најкасније у року од 24 часа, обавести надлежну установу заштите културних добара и министарство надлежно за унутрашње послове. Налазачу предмета из става 1. овог члана припада новчана награда ако у откривању ствари нису коришћена средства буџета.

Висину награде из става 2. овог члана утврђује установа заштите којој се предмет даје на чување.“

 ***Ову прилику, такође користим да замолим неку добру душу да откупи, па поклони Народном музеју (за који се надамо да ће за наших живота прорадити) две винчанске фигурине од теракоте, које су се недавно нашле у понуди аукцијске куће „TimeLine Auctins“ http://www.timelineauctions.com/lot/vinca-ceramic-figural-vessel/43823/

http://www.timelineauctions.com/lot/vinca-ceramic-tripod-figure/43788/

од стране непознатог Немца који ју је не зна се како добавио ратних деведесетих.

Цена – заиста права ситница:

£150 – 200

EUR 200 – 270

USD 230 – 30041689

£600 – 900 EUR 800 – 1200  USD 900 – 136038842

Подразумерва се, обавестили смо електронском поштом Министарство културе и за сада једино што су урадили је слање дописа Министарству иностраних послова!

Премало је!

пост скриптум: МИНИСТАРСТВО НИШТА НИЈЕ УРАДИЛО! ФИГУРИНЕ ЈЕ КУПИО НЕКИ ЕНГЛЕЗ. ПА, ПА, БАЈ, БАЈ…

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

8 мишљења на „Винча, Трепча и наравно мајка Тереза

  1. До свега тога је довео недостатак самосвести. Генерације су се развијале и уобличавале у систему медија који су, као што би прајминистер рекао, мењали свест. Ова промена свести(на горе, наравно) довела је до повлачења из друштвеног и културног живота, при чему се друштвени живот апсорбује кроз данас познате медије. Данас имамо „широку народну масу“ избачену из свих друштвених и културних дешавања, која је интелектуално, духовно, морално, у последње време и физички закржљала.

  2. Што би рекао Мило Ломпар у књизи Дух самопорицања, концепт промене свсти је настао много раније, пре првог светског рата, тада су аустријске и немачке дипломате вршиле притисак на Србију да из школског градива избаци српске народне епске песме, и „коригује“ градиво националне историје, нарочито су им сметале епске песме.
    Треба направити паралелу са изјавама, Предрага Микија Манојловића

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.