Живко Николић Сила хтонска и божанска истовремено


Упитаћете се зашто да о Живку Николићу из Озринића пише неко коме је отац (такође значајан редитељ из предратног Београда) забрањивао да гледа његове филмове?

Е, па, баш зато!

Први прави сусрет са сазнањем о величини Николићевој био је преко његовог сина, који ми је сопственим талентом доказао да се ради о делу вредном пажње.

И тако, кренем ја редом по препоруци, а не по хронологији.

Јована Лукина, женски лик у тумачењу Мериме Исаковић, филмски портрет као Вермерова „Девојка с бисерном минђушом“, заробљена у клачину пећ белог црногорског крша. Белина креча, метафизички простор у коме се рађа зло из заробљеног ероса. Рембрантов мрак и Ботичелијева божанска Венера. „Шта ако овако гола изађем напоље?“, прва је реплика у филму без музике и хумора. Филм тишине, белине и зла, које се као змија ни од куда прикрада еденскоме врту, брачној ложници лепотице и звери.

Зликовци се најчешће појављују групно у дуету, или тријадама, као у Голужи, а опет највећи зликовац је сам он. Живко улоге додељује истим глумцима, свакако не случајно, или зато што није имао бољу идеју. Живко, такође, понавља сценографију, позорницу, мотиве и мизансцен. Увек је то тај брисани метафизички простор (кречњачки крш, пусто острво, уске, мрачне, кишне улице неименованих приморских градова) из кога се рађа метафизичко зло, али и ритуал за вечност препознатљив, уграђен у сваку пору несвесног архетипа. Ритуал, који спаја сваку, па и најмрачнију личност с оностраним у контрасту с беспоштедном критиком клира, који би требало да буде узор, а не зазор као у „Чуду невиђеном“.

Е, сад, ту настаје проблем – зар је Живко заиста хтео да промовише исконско зло запарложено у генетскоме коду народнога бића?! Да ли народ треба да буде увређен његовом сликом о себи?! Поврх свега, то зло је по свему судећи генерисано у мајкама, црногорским мајкама (усудила бих се да кажем и српским), а опет с друге стране, жена као жена страда од тог истог зла, па и ако апстрахујемо њен робовски положај у друштву и породици. Ако није у мајкама, у дубинском етносу, онда је у државном тј. друштвеном уређењу и ратничком кодексу, или није? Кад погледамо „У име народа“ и „Смрт господина Голуже“, јасно је да се ради о две епохе: о утопистичкој социјалистичко-самоуправној републици и предратној монархији у раљама своје декаденције. Међутим, зликовци су увек ту и они никада нису одвојени од бића народа, већ се чини као да их је сам народ изнедрио, у ма ком времену. Зато је зло, којим је Живко опседнут, по свему судећи ванвременско и уграђено у саме темеље куле Змајевића из познијег остварења „Искушавање ђавола“. Не знам да ли је Живко знао да се Змајевић презивао надалеко познати гроф Дракула, Влад Тепеш, али и ова случајност изгледа да баш и није случајна. Код Живка, канда, ништа није случајно, већ математичком прецизношшћу углављено у његов, истовремено, хтонски и божански мозаик. Божанство је у камену, у лепоти жене, којом је био опчињен, готово опседнут. Кад дохвати музу (Савина Гершак) не пушта је, а занимљиво његова стварна жена и мајка његове деце, увек игра курву, или жену прелаког морала.

У играним филмовима увек је присутан документаристичи моменат, као и обратно – у документарним играни и јасна фасцинација исто тако дубоким метафизичким миром огњишта, пуцкетањем вечне ватре. Не знам да ли је Живко икада чуо радио-драму мог оца, Боде Марковића, „Литургија за једну обичну жену“, где она не остаје у тами своје куће, заробљена као у „Прозору“, већ бива винута тим својим свакодневним, наизглед рутинским пословима, дирекно на небеса. Чини се да је Живко наслућивао ту ванвеременску лепоту једне обичне жене, мајке, супруге, баке, али му баласт историјског и племенског ужаса није дао мира. Ослобађање, дивљење, а истовремено и осуђивање жене-мајке-курве.

Није било лако Живку да се исплете из кучине свог Озринића, али он то није ни хтео. Наиме, хтео је и није хтео, и управо је из тог најличнијег унутрашњег сукоба породио своја кинематографска ремек-дела. Сабио је читав космос у своје село.

Није штедео критике лудило црногорске (усудићу се да кажем и српске) породице, као ни Фелини италијанске. У Амркорду, видимо тотални хаос, душевно поремећеног члана који на дрвету запомаже „Voglio una donnaaaaa!”, док код Живка тај мученик содомише козу, али комшијску. Изађе на исто. Живковог лудака доји мајка поодраслог – опет мајка као стуб, темељ и култ, али и као узрок изопачености, коју можемо видети пластично у „Бештијама“.

С друге стране, Живко проговара и о данас ничим оправданој и заслуженој мушкој доминацији, готово робовлсничког карактера. У руралним пределима, време као да је стало – увек прети неки имагинарни паша, који пружа добро оправдање мушком ратничком поносу за сва његова злодала. Изопачен, тај понос бива претворен у иживљавање над женском чељади и комшијске , неретко братоубилачке, сукобе.

Ај, леле мене Пуниша, добри и поштени комшија. Дивни братствениче, што нас данас остави ненадно у боли и тузи. Што ћу ја сад без тебе у планини, дична главо?! Како ће ми ноћ свањиват, а дан мркават’?! Јуначка кућо Змајевића, леле мене Пуниша, племениче мој,  за тобом данас па за довјек! Лелеееееееееееееее!,

отеже се крик мрског комшије Крстовића, на гробу свог најљућег „непријатеља“. Извикана је флоскула „танка је граница између љубави и мржње“, али овде се управо о томе ради – сви Живкови филмови заправо левитирају на тој граници. Штавише, целокупан народ, што их називају Словенима, а ја бих пре Илирима (како су нас пописивали у аустријске књиге), живи на тој граници као на оштрици жилета и вековима непрекидно крвари.

Један детаљ упада у очи: У „Ждријелу“стално чујемо зрикавце, пулс искона и зов родне груде, сабран довољно речито у ламенту оца коме син долази из туђине доводећи модерну жену у камењар и малог пса:

“Умјесто да праве сина, они привијају ово куче. Томе кучету, кунем вам се, знаду и деветог чукунђеда, а тако ми Бога, не знају ко је мене родија“;

у вапају старе мајке која жели да се врати у Ждријело како би последње дане провела тамо где се родила и венчала, али муж неће из ината „Бог га проклео“, иако је њему горе него њој, па каже да јој је „слађа ође сува бука качамака, но тамо печење“; у живчаном испаду младе жене, која више није девојка, а невина вероватно, јер је као вила обучена у белу хаљину, босонога гази камење, ноктима копа земљу и игра соло-оро на рушевинама и каже:

„Ту је закопан манастир са великим звонима, ко га откопа, биће спашен свих мука и невоља“.

У „Бауку“ непрекидно се чују муве. Муве иду на труло месо, на леш. Чујемо жрвањ, меље се пшеница, а убија нејач. Одржава се живот, док се истовремено убија. После бруталног чедоморства, мајке се моле Василију Острошком, али и извршавају древни ритуал, одмахујући рукама од својих груди, као да терају душу тог нерођеног детета и несрећу коју им може донети овај страшни чин.

На крају, код Живка је некако горе него код Достојевског, нема нигде хепи-енда, сем у „Злочину и казни“, где јадна Софија Семјоновна, проналази своју срећу са злочинцем Раскољниковим прогнана у Сибир. Ако се то уопште може назвати срећом! Тако нас и Живко стално оставља с укусом горчине у души. Срећа је, дакле, стидљива и готово недозвољена у оба случаја.

Дубљи контекст налази се омеђен домаћом верзијом хамлетовског питања, у народној приповетци „Тамни вилајет“, коју сам споменула у прошлом тексту, али не и пренела:

Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су по ногама осјећали некакво ситно камење, и из мрака нешто повиче – Ко овог камења понесе – кајаће се, а ко не понесе – кајаће се, гђекоји помисли – Кад ћу се кајати, зашто да га носим?

А гђекоји – Дај барем један да понесем.

Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење. Онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели што нијесу више“.

 Нама једино преостаје дубоко да се замислимо, јер у противном проћи ћемо као Живков магарац у „Оглаву“, а тај јадни магарац је сам Живко, као и свако од нас.

zivko 01jovana 01jovana 02savina-gersak-1 

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.