Зашто немам „ник“, или зашто је „једино добро смрт“?


Размишљам o идолима младих и старих, минулим, савременим, надолазећим… Размишљам због „никова“ на Фејсу, премда сам и пре размишљала о псеудонимима, њиховој прагматичкој страни, додуше…

Лижем Стопала, Роб Послушни, Јагодица Бобица, Невеселин Мргудовић, Празнина Потпуна, Свети Дискурс, Нанослав Београдановић,  Зимски Буда, Зоран Радмиловић, Купиница Брусница, Дражаву Сам Продао, Јована Машина, Вунена Чарапа, ШехерсДада, Грешка Неочекивана, итд, итд? (Ове никове узела сам насумично, руковођена Божијом палицом.)

Значи, том неком Пери-Жики  „Лизач Стопала“ је виртуелни идол  самог себе, аватар, алтер его, део жељене личности – њена жудња и исповест.

Ти идоли младих, да ли су то као неки роботи, пошто им је посао да буду неко други, почевши од имена и презимена и улоге коју играју испред објектива, на црвеном тепиху,  сцени, или ван ње? R2D2, 3PO, HAL 9000? Beyonce – њену слику уместо профилне обично воли да стави нека Милена Јовановић? Миле Брендон, ко је он заправо? Madonna = Louise Ciccone. Да ли је Мадона Луизин ‘бот, или је можда Луиза Мадонин? Брена Фахретин, а Јелена Бренин…

Алгоритмићи лажне другости, или израз суштинског иднтитета?

30087799131

У свом „Новом органону“ Франсис Бејкон сматра да идоли и лажни појмови толико обузимају човеков дух, да овај постане неспособан да прими истину (додајем – о себи), те стога подриваjу и саму науку, ако се она схвати као потрага за истинама које ће важити у неодређеној будућности. Наука је узела то право да даје временске прогнозе, тражи божанску честицу, претвара Марс у колонију, али, ето, омане с цунамијем.

Каже Бејкон, има четири идола:

Племена

Људски разум је као огледало за зраке ствари, које меша своју природу с природом ствари. Заблуде људске природе уопште;

Пећине

Идоли појединачног човека, тзв. „лична рупа“, која настаје од општења с другима, читања књига и уопште ауторитета). Истину не ваља тражити од среће неког времена, која је променљива, него од светла природе и искуства које је вечно.

Цитира Хераклита: „ Људи траже знање у мањим световима, а не у вишему, или заједничкоме“;

Трга

То је дружење људи путем говора, али се значења одређују према пучком схватању и то тако лоше и незгодно одређивање речи на чудан начин стишњава разум. Ни дефиниције, ни тумачења, којима се учени људи хоће заштитити од тога, уопште не исправљају ствар. Закључује како речи врше насиље над разумом и све бркају, па доводе људе до празних и безбројних противречја и измишљотина. Каже и да су најнеугоднији, јер људи верују да њихов ум влада речима, а догађа се сасвим супротно да речи окрећу и обраћају своју снагу против разума, што филозофију и науку чини софистичкима и неделотворнима;

Театра

Ушли у душе из различитих филозофских догми, нису урођени, ни тајновито подметнути разуму, него наметнути и прихваћени на основу прича  у теоријама и искривљених закона доказивања. (Ту циља на Аристотелову логику).

Наука је, одговорно тврдим, у пуном и правом смислу те речи, гатање с дозволом. У сваком гатању има правила, а метода не недостаје. Дакле, нема ту пуно разлике – симпатичка магија, или тотална индукција. Па, оно „n“ је као неки дух, нека безлична апстракција.

Мимикрија, мимесис Платонов, ако је лакше. Али, Платон је суров, протерао је из „Државе“ оне музичке лествице које размекшавају осећања.  Није гајио претерне симпатије према поетичким делатностима, којима је органон мимесис. Али, чулно опажање као такво је изворно миметичко. Опонаша нешто што није, оним што није. Ма колико Платон наводио на математичко подударање са стварношћу, чула се фолирају да виде „ствар по себи“, коју не могу да виде. И, онда се питамо како је могуће да хришћанима падне на памет једна таква замисао да је Све-Вишњи створио Све ни-из- чега, илити Ex Nihilo.  За чула је само спознатљива представа, идеја, али не и сама ствар. У науци је исто – све је „из хипотезе“, значи из онога што није, чије се постојање само претпоставља, али се не може знати с извесношћу.

Победоносан је скуп аргумената у филозофији који говоре о непостојању света који је спољашан нашем духу. Следи да се Човек заиста само замајава. Да је природно, и нама као врсти својствено, да умом плетемо космос, или, штавише, да је читав универзум холограмска пројекција управо нашега ума. Ту се надовезује Баркли у чијем систему Бог сваког секунда ствара наше перцепције, подједнако као што нам дозвољава да дишемо, те долази до снажног аргумента да материја не постоји. Ем, не постоји, ем нам није дато да видимо све последице, а камоли узроке – цео такозвани каузални низ. Фале нам рамови меморије, много хард дискова и бесконачно много фрејмова. Онда се фолирамо. Правимо да има нечега чега нема. Ма-шта ради свашта! Идоли играју свој Danse Macabre, са непоузданим чулима, на магловитој позорници нашег разума. Живимо своју маску, или архаично – личину, и тако долазимо до најкомплексније ситуације, како у теолигији, тако и у филозофији и математици тј. логици – Свете Тројице.

Зашто уопште све ово спомињем, а почех с једним обичним непристајањем на „ник“? Покушаћу да објасним.

Неочекивано, готово шокантно, у православљу појављује се поистовећивање личности и маске, υποστασιζ = προσωπον (хипостасис/подлежеће/substantia = маска, личина). Догађа се конкретизација апстрактне хеленске суштине и бића. Није случајно што је термин „просопон“ позајмљен из античке трагедије тј. театра. Како каже Митрополит Јован Зизјулас у свом изузетном есеју „Од маске до личности“,  управо се у њој јавља „просопон“, не као анатомска ознака за лице, „προσωπον“, већ као маска, „προσωπειον“ (просопијон). Када навуче маску глумац постаје конкретна личност у лику онога кога опонаша. Значи, преко маске постаје конкретна личност, која стоји насупрот усуду који му намеће нужна сила богова. Борба је егзистенцијално пресудна!

Развој појма „просопон“, узнео је маску до изображене суштине у виду конкретне, непоновљиве, јединствене, те стога и апсолутне, личности.

MaskOfAgamemnon

А, „ник“ је нека врста маске, јел? Па, стога није  пука тривиjа када неко себи зада „ник“. Јер, то је један страшан егзистенцијални крик за самопотврдом бића, конкретног идентитета, личности. Преименовањем суштине, парадоксално јој се желимо приближити, јер она и треба да добије један савршенији лик, али не сад, и не овде. Покушавамо себи себе да осветлимо, тако што се скривамо, заклањамо маском, лепезом, или „ником“. Навлачимо таму.

Читава драма лежи у битном ставу да су „друге силе присвојиле онтолошки садржај људске егзистенције, а не никако особина (својство) личности“.

Ово мора да се објасни подробније.

Код Хелена Свет и Суштина су задати, наиме датости саме по себи. У античком свету влада Ананке (Ανάγκη), Змијурина, што је с Кроносом обмотала јаје и родише се три јуноше: Етер (космички ветар), илити Уран, а односи се и на светлост; Хаос, тј. ваздух и Еребос, или тама, односно Земља, Геа, и наравно ћерке Мојре, оне гадне Суђаје. (Само су препричали шта се догађа на небу.)

Она је неприкосновена владарка, даје послењу реч – оно кад наш народ каже „Ој, судбо клета!“.

tumblr_n6mjwnCCcL1twgu4po1_400

Како се догодило да се споји маска (προσωπον) са човековим битијем (εἶναι)? Маска више није нека категорија која се качи на супстанцију, већ сама супстанција. Није чак претерано рећи да су Кападокијски оци можда највећи револуционари од Потопа на овамо. Потпуно су обрнули наглавачке целокупан пређашњи преовлађујући светоназор, тј. поглед на свет. Биће Света је ван света, наиме код Бога. Иако ова шокантна формула мириши на Платона, наша Ананака је олабавила дизгине и пустила да Све-Мир и ми у њему, постанемо производ слободе. У тој тачки проналазимо тотални раскид с античком и хеленистичком епохом. Сократ је управо осуђен на смрт због атеизма, наслутивши све ово.

Свет у Хришћанству постаје чедо слободне љубави, а не Ананкино копиле. Постаје производ осмишљене слободне воље да се воли – човек се не одређује према бићу, већ обратно, биће по човековој личности. Наиме, биће може да постоји само конкретно, али не као неподељено- неодрђено нешто, већ личносно. Више није прва по преимућству апстракна, него конкретна, лична суштина. Са овим схватањем слобода добија радикално другачији мирис и укус.

Иде се одзго: Бог, као Света Тројица, потврђује самим тим што јесте слободну вољу своје личности да јесте, да постоји, да из Љубави рађа Сина, исходи Духа и све остало. Одатле следи да само љубав може учинити нешто личношћу, па и самог апстрактног Бога – слепог, фанатичног, Платоновог, хладног математичара, Демијурга, Фашисту. Међутим, ово не лишава ниједно створење сопствене датости. Због тога, како истиче Зизјулас, јадан Кирилов у „Нечистим силама“ код Достојевског, лепо каже да је крајња граница слободе самоубиство, јер тако убијамо и Бога, кривца за нашу датост и сапетост јармом нужности биолошких и физичких закона. Човек жели да и он слободно хоће да слободно постоји, а не да то за њега неко други ради. Самом чињеницом бачености у Свет, а да га се није питало, човек се осећа неслободним. Неугодна му је његова обмањивачка кожа у којој бивствује. И онда ради исто што и трагичан лик у античком театру: навлачи на себе маску као оклоп, изображен лик, и бори се с боговима и немумољивом Ананаком, унапред знајући да губи.

Калимах каже: „Ананке је сјајна богиња. То је она коју не одбијам“.

Пркоси и пркосом потврђује свој идентитет, слободу да буде слободна личност, а не биолошка датост, један ин-дивидуум, једно неодређено-неподељено, које је налик другима.

Дакле, личност се сагледава само као слободна, али, авај, слобода има два лица.

janus-91

Тежња за апсолутном слободом (а сваки човек управо то најдубље жели), с једне стране води у ништавило, а с друге до апсолутне онтолошке потврде личности. Ако заснива овосветску онтологију, мали су изгледи да преживи и надживи – неминовно долази до уништења ипостаси. Значи, овде говоримо о ванземаљским темељима сваке наше појединачне личности. Тај искорак у Све-Мир (у коме смо заправо стално, а да га нисмо свесни, као што се еуклидски простори остварују у хиперболичким и обратно), иницирало је сазнање потврде филозофског бога као личности Оца у Тројици, а то значи у заједници, не у солипсизму.  То значи воља да се постоји баш тако како се постоји, баш на тај троличан начин.  Дакле, по овом учењу, ми постојимо због тога што наш Бог није егоиста.  У ствари, Бог као Бог јесте егоманијак, али као Тројица постаје Љубавник.

Смрт је потврда индивидуалности, али не и личности. Истовремена потврда и уништење биолошке и других ипостаси. Како Ерос и тело да престану да буду носиоци смрти? Ерос ствара и разара, двојак је баш онако како га Диотима одређује у „Симпосиону“.  Дакле, знао је антички човек за ту његову амнбивалентну улогу.

Међутим,  хришћанин хоће слободу од НОМОСА (закона), он жели да укотви своју ипостас (личност) у ЛОГОСУ.

Православни одрешито тврде да је могуће постати личност само у оквиру литургијске саборности, дакле у Цркви. Ту се имитира Агапе, та тројична љубав, као услов за љубав према другостима било које врсте, од парамецијума, камена, преко дрвећа и животиња, до људи који су нам странци, па чак и непријатељи. Такав, човек живи као онај који тек треба да буде. Формула θεὸς ἀγάπη ἐστίν (Бог је љубав), захтева да се човек поново роди у чину крштења, а потом кроз црквени живот и обожи (личност уведе у Личност, тј. у вечност). Нећу коментарисати колико смо успешни у том подухвату.

Ипак, видимо да је доминтна античка метафизичка максима „наликовати богу колико је могуће“ (ὁμοιούσιος, хомојосис) и даље присутна, али на други начин и на друго примењена, наиме на само Божије биће тј. његову суштину. Тако, у  Платоновом „Теетету“ имамо да пошто зло на овоме свету не може пропасти, нужно је да нешто увек буде супротно добру, док међу боговима зла не може бити. „Зато треба бежати к томе, јер тај бег је, колико је могуће, сличност с Богом, а то значи постати праведан и побожан с мудрошћу“. Демијург ствара по обрасцима, а библијски по „образу и по подобију“. Човек треба да се труди и може само да наликује (ὅμοιος), док је Синовљева суштина, иста (ὁμός) с Очевом. Значи консупстанцијалност је у Тројици, а између Човека и Бога је нема. Гностици су наравно користили „ὁμοούσιος“, те веровали да је њихова душа од исте супстанције као и божанска. Поента је у одређењу личног идентитета у крају, финалном, или свршном узроку, који је од Просветитеља на овамо масакриран у филозофији, те самим тим и у науци, што се огледа у апсолутној доминацији логичког позитивизма и епидемији хистеричног атеизма.

Дакле, рекосмо у будућности. Звучи као SF par excellence, што уистину и јесте! Литургија, и као њен стожерни део – евхаристија, нуди могућност да се уђе у есхатолошко возило, а на свакоме је да прихвати, или одбије вожњу.

А, ја ћу ипак цитирати Платона из његовог II писма, чија аутентичност није неспорна, али садржај није неважан: „На краља свега односи се све и њега ради све јесте и он је узрок свеколике лепоте (то јест, савршености)“.

Тајна идентитета је велика тајна.  Антика је сматрала да је чувена „οὐσία“ (усиа), бивство, суштина, првотно биће, нешто по чему нешто јесте, док су хришћани видели да тек може да буде по ономе што није, тек треба да постане и чему само стреми. Ко је онда тај који пита „ко сам ја“, кад тек треба да буде? Да ли је исти онај који пита у тренутку „а“ (пре литургије), с оним истим који пита исто у тренутку „b“, (после литургије)?

Ник је емфаза, појачивач сопства, проистекао из исте тежње као и црквењака, или некога ко скаче с Бранковог моста – да то сопство потврди као личност, макар и као флеку на бетону испод моста . Флеку или фекалију, изађе на исто. Рекли смо, то је покушај потврде идентитета, који само личи на литургију, јер има екстатичку драматургију, а на литургији се сви ионако фолирају, па опет дође на исто. Исто се ради затварањем и потпуним отварањем профила, одаљавањем се приближава и приближавањм одаљава, а све ради умишљаја да се тако штити нека приватност (на латинском „privatio“ значи заправо лишеност).

Исто тако мислм да није случано што Зевс вара Агамемнона преко Хипноса, који прерушен у старца Нестора, у сну доноси вест да су Тројанци заспали, а Ананка га приморава да жртвује ћерку Ифигенију.
Неко пуши траву, пије, дрогира се, живи у онтолошкој магли. Неко иде у Мек да се дебље свеже са својом биолошком ипостаси. 

Пут „Од маске до личности“ је далек, а тако близу. Отклон, или приклон нашој скривеној личности? Ерос и Танатос истовремено, или како каже Генералица у „Маски“ Црњанског:

Le seul bien cest la Mort

(Једино добро је смрт)

А, млађана Глумица, која је исто обучена као матора кугуарка, саопштва нам сву трагику свог сплина без идеала:

„Ваши пољупци сећају на смрт.

Остан’те. Нашто то? Ја нећу да живим.

Нећу будућност… ни љубави.

Хоћу да ме љубите, а ја да вам се дивим;

овако у маски, као да није на јави.

А сутра, свеједно… па… отроваћу се.

***

Носи ме. Ох, носи ме, али к теби… тамо је тама,

у мраку је добро мени… срећа је моја магла…

а звезде, звезде ништа не помажу нама“.

1382356_755615524464079_1697164370_n

 
 
 
 
 
Сам свој уредник

RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (mobi banka)

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.