GROOVE IS IN DA HEART Боемска душа Београда


IMG_20150307_235405

Најбоља кафана у Београду 1740. године, била је турска кафана „Црни орао“, на углу Душанове и Капетан Мишине улице. Пространа, али с веома ниском таваницом, те се једва у њој могло стајати. У њој чак није било ни столица, ни столова, нити огледала. Ишарана арабескама и апстракним геометријским ликовима, у црвеним, зеленим, модрим и наранџастим тоновима, изазивала је код српских посетилаца чуђење, страх и дивљење.
У Београду је тада постојало две врсте кафана: у једне су долазили Хришћани, а у друге Турци. Највише их је било око Врош капије, дуж савског пристаништа и на дорћолској обали Дунава.

180490_151983761524598_7756934_n

Међутим, највећи број кафана Београд добија крајем 19. и почетком 20. века – на сваких педесет становника, била је по једна кафана!
На тадашњем Тргу Републике било их је 16: „Дарданели“, „Зора“, „Кинески цар“ „Три грозда“, „Лаф“, „Две мегданџије“, „Два побратима“, „Позоришна кафана“, „Код Арапина“…
У Македонској улици од 14 кућа, било је 17  кафана: „Казбек“, „Муса“, „Млади Арапин“, „Србија“, „Гинић“, „Шуматовац“….
На Теразијама 11: „Шишко“, „Албанија“, „Велика Србија“, „Златан крст“, „Златна славина“, „Два пања“, „Два тигра“, „Москва“, „Париз“, „Балкан“, „Касина“…
У Малој Скадарлији 7: „Три шешира“, „Два јелена“, „Седам Шваба“, „Златан бокал“
На Славији 9: „Три сељака“, „Гоч“…
На Дорћолу, и то само на углу Дубровачке и Краља Петра било их је  16:
„Црни орао“, „Јефтиноћа“…

На Варош капији било 19: „Варош капија“, „Црни коњ“, „Сребрна кугла“, „Плован“…

Треба пронћи и пописати сва ова маштовита имена!)

У чувеној и данас постојећој кафаници „Варош капија“, волео је сатима да седи и испија по десет кафа за редом и сам кнез Милош. У њој је решавао све „криве Дрине“, а сваки грађанин могао му је слободно прићи и изнети свој проблем, или потражити савет. Одмах преко пута налазила се кафана „Енглеска краљица“, касније преименована у „Златан грозд“. Тамо су се одигравале игранке до дубоко у ноћ, свирао је добар цигански оркестар, а често су се давале и представе разних позоришних дружина. Међутим, најзначајнија је по томе што је у њој волео да пије пиво познати песник Бранко Радичевић.
С данашњег аспекта занимљиви су такозвани „кромпир балови“, јер слободно можемо рећи да су тада представљали оно што су данас ноћни клубови. На „кромпир балове“ одлазила је тадашња омладина, као и они старији који се тако осећају, искључиво ради „увеселенија и слободно ногама играње у разни пози“. Као и данас на „игранкама“ избијале су туче, с том разликом што су онда „пандури“ често летели напоље из кафане испребијани. Тако се извесни пандур Станко пожалио у свом званичном извештају: „…до у неко доба ноћи било је лепо, док Цигани не засвираше кокоњеште (народно коло), па се тада цела кавана дигла на игру, кад лађар Сима узе један литрењак, поче сипати свима вино по глави, а мени стакло о главу, а тада је настала вика – Шта ће нам овде полиција кад се радујемо! Неки су ме ипак узели у одбрану, али су ипак јачи успели да ме избаце напоље у снег…“. Док други анонимни орган реда додаје: „тако се не бију ни Срби с Турцима, како они који играју целу ноћ уз писак врули и цичи по јегедама“. Београдски Магистрат решио је овакве проблеме ефикасно, наметнувши таксу свакоме посетиоцу: десет гроша за болничке трошкове и један цванцик за пандура. На овај начин сви су били подмирени, а гости су до миле воље могли да упражњавају тучу.
Данас имамо ситуацију да неколики странаци, што у Београд свраћају већ деценијама, жале за београдским старим кафанама, који је преостало свега неколико. Страх ме да набројим, бојим се да ми неће бити потребних туђих десет прстију.
Међутим, можете сравнити Београд са земљом четрдесет пута, могу изумрети све бубашвабе у нуклеарној катастрофи, али београдски ноћни живот не можете уништити. Можете чак постати и чланЕУ, забранити пушење у свим локалима, увести шеријат, али нећете уништити ноћну вибрацију Београда. Данас имa  великог изгледа да постане један од најважнијих брендова Србије. Ако би неко хтео да дефинише зашто, имао би тежак задатак. Београд пати од истих мањкавости у угоститељству, као и цела Србија: од хигијене, преко љубазности особља, концепта и разноврсности понуде, до поштовања законских прописа и норми.

IMG_20150308_013332

Затицаћете загушену WC шољу, чак и по најелитнијим кафићима и клубовима. Одваљену даску, да нема папира, да је покварен водокотлић, да нема сапуна, поплаву, повраћку и бљузготину. А, мистерија шовинизма концепта женских тоалета невероватна је: која жена може да седне на ону ВЦ шољу?! Да ли бисте могли мирно да гледате вашу ћерку како седа на исту, левитира изнад, па кад јој склизне штикла, окрзне бутину о неку фекалију, или нове грилонке, које успут и поцепа?

Драге газде, чему бачене паре на разваљене шоље и бесне краљице плесних подијума? Они папири што прате линију даске нису заживели, а ви и даље мислите да је то битна ставка у приближавању „европским стандардима“. Ипак, расправу о чучавцу, против ВЦ шоље, оставићу за неки други текст.
Једно је сигурно, а то је да постоји нешто у београдским ноћима што потисне све те ружне ствари и Београд ноћу заувек утисне у ваше срце.

Генерације рођене почетком седамдесетих и с краја шездесетих, биле су у својим најбољим адолесцентским годинама, крајем осамдесетих. Некима из те генерације посрећило се да осете дух београдског легендарног Новог таласа, који се зачео у клубу на Академији ликовних уметности, Студентском културном центру,  позоришту „Дадов“ и Дому омладине. Тадашња андерграуд сцена готово није заостајала за онима у великим светским метрополама. Није ни мало случајно што је New Musical Express клуб „Академија“, још 1982. године, сврстао у првих 10 најбољих клубова у Европи, а француски Actuel доделио групи Идоли (по избору седам европских магазина) четврто место.
Тих раних осамдесетих у Дадову су сваког понедељка свирала по три бенда. Служио је и као вежбаоница. Роберт Немечек био је програмски уредник, који је учинио да сала Дадова постане премала за све заинтересоване. Ваљало је доћи чак и два сата раније да бисте заузели место. Није се улазило ни преко реда, ни преко везе – искључиво ко је по реду.

На тој сцени свирали су већ етаблирани бендови попут Рибље Чорбе, као и они мање познати, попут Звука улице од кога ће после настати Идоли. Рибља чорба је у Дадову наступала тајно, под именом Плави валови Дунава и то само једном и никада више.
У СКЦ-у одржавали су се концерти, перформанси, трибине, а преко дана седело се у башти, или горе у клубу. Из подрума допирала је свирка ЕКВ-а, Дисциплине, Електричног оргазма и разних знаних и незнаних бендова, који су тамо имали редовне пробе. Могли сте попити кафу уз филозофске разговоре с покојним Чавкетом (бубњаром Електричног оргазма), или учествовати у лову на Милана Младеновића, с помахниталим другарицама. Било је и тада порока – секса, дроге и алкохола. Свако је понекад пробао по неку недозвољену супстанцу, или се толико напио да је повраћао у WC-у Академије, или СКЦа. Неки су остајали на експерименту, а многи су, нажалост, кренули путем без повратка. У том смислу може се слободно рећи да је хероин десетковао београдску новоталасну сцену. Но, утицј бенда ЕКВ оставиће неизбрисиве трагове.
Ипак, оно што одваја генерацију тих последњих Титових пионира од данашњих миленијалса и ај-џенера (они који не познају свет пре интернета), јесте много креативнији приступ животу – свакодневица испуњена маштом.
Данас је вртоглави развој информатичких технологија, довео до замене живе комуникације за виртуелну. СКЦ је заменио Фејсбук и тај процес се не може ни зауставити, ни вратити. Чак је и легенда београдског асфалта, Пера Ложач, који је до недавно комуницирао с околином „искључиво додиром и погледом“, отворио страницу на Фејсбуку.
Ако желимо да дамо праву слику клупског живота Београда из тог времена, не смемо заобићи Машинац и КСТ. Бендови, као и публика, са Академије редовно су се селили у ова два клуба, која су се концепцијски неизмењени одржали до данас. Никада нису били у врху, али никада нису доживели ни тако велики пад као Академија и Звезда.
Онај ко је креирао фенси укус Београда, недавно се поново вратио у град и направио спектакуларан ВИП жур у бившем „Опиуму“ у Рајићевој, тик испод „Академије“. То је Бобан Петровић, чији се заборављени хитови из осамдесетих све чешће могу чути по кафићима и дискотекама. Бобан је творац оне старе „Звезде“ где се скупљала шминкерска екипа.

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.