O Лајбницовoм појму срећне нужности као одговору на Бејлову критику система престабилиране хармоније


На самом почетку свог дела “Essaies de Theodiceéé sur la bonté de Dieu, la liberté de l’homme et l’origine du mal” (Есеји Теодикеје о Божијој доброти, човековој слободи и пореклу зла ), писаног по наруџбини пруске краљице Шарлоте, Лајбниц поставља тематски оквир расправе опредљујући се за један од два чувена лавиринта у којима се заплиће људски ум. Тако, проблем континуитета оставља за другу прилику, а у овом делу бавиће се питањем слободе и нужности, те предмет расправе означава као „упознавање људске слободе и Божије правичности“.

theodicy

Читава Теодикеја  писана је заправо као један својеврстан систематски коментар филозофије свог савременика Пјера Бејла (Pierre Bayle), изложене у његовом импозантном „Историјском и критичком речнику“ (Dictionnaire historique et critique).

bayle

Ово дело појавило се први пут 1696. године и није претерано рећи да је у своје време било прави филозофски бестселер. У чланку под називом „Rorarius“ Бејл излаже своју критику Лајбницовог система престабилиране хармоније. Међутим, није Лајбниц једини филозоф којим се бавило оштро Бејлово критичарско перо, ту су обрађене идеје готово свих релевантних филозофа од Антике па до њихових дана. Бејлова методологија, као што и сам наслов дела говори, је историјска и критичка, а највише пажње посветиће управо оним  питањима кроз чије одговоре напослетку долази до свог јединственог принципа толеранције. Трудећи се да изложи на најобјектривнији могући начин супротстављене ставове оних филозофа и теолога, који су своја начела излагали као добри адвокати у некаквој парници и њихових најљућих противника, доводи себе у мноштво реалних животних неприлика.[1] Као ни код једног другог филозофа, историјски тренутак у коме се задесио формирао је његову мисао и дело, који су, напослетку, углавном, сконцентрисани око уских доктринарних питања Реформације, као на пример око питања реалног присуства божанске супстанције у чину Свете тајне Еухаристије. Ипак, ова стого теолошка питања нису могла заобићи ни она шира филозофска, наиме метафизичка, етичка и теоријско спознајна. Због свега тога Бејл постаје изузетан предмет Лајбницове пажње, а као резултат имамо први пут донекле јасно изречен Лајбницов појам о срећној нужности, који представља и његов коначан одговор на све приговоре упућене метафизичком оптимизму престабилиране хармоније.

Појам о срећној нужности није у Теодикеји добио своју упечатљиву дефиницију. Вероватно је то разлог што се овом појму у потоњим радовима о Лајбницу није посветила никаква пажња. Наиме, изостао је да буде уочен од стране већине филозофа и коментатора. Постоји чак велика склоност да се читавој Теодикеји оспорава достојанство филозофског дела. Међутим, оно што ову расправу ипак смешта у оквире савременог појмања филозофије, јесте чињеница да сам Лабниц није био у потпуности свестан далекосежних импликација сопственог система у целини, као ни значаја занемареног појма срећне нужности.

Логичка основа монадолошке метафизике, или монадолошка основа свеукупне логике

Потоњи коментатори Лајбницове филозофије, као на пример Бертранд Расел у својој „Историји Западне филозофије“, уочили су да се логика налази у самој основи његове метафизике. Ова теза поткрепљена је у највећој мери  тиме што је појам супстанције очигледно био изведен из логичке структуре језика, наиме логичких категорија субјекта и предиката, макар и посредно, јер се оне на њега могу примењивати. Коплстон ће, с друге стране, рећи да : „… није тачно да је Лајбниц идеју супстанције извео полазећи од субјект-предикатске форме исказа“, али да је он ипак „идеју супстанције повезао са својим логичким студијама“[2], у чему се, на концу, његово мишљење слаже с Раселовим.

Такав однос према појму супстанције био је сасвим у складу с одјецима рационализма и новог аристотелизма у ери пред-просветитељства, чији је еминентни представник био управо Пјер Бејл.

У складу са Лајбицовим монадолошким системом универзума, овим логичким односима додата је једна неслућена димензија, која ће отворити пут математичкој, модалној логици као и квантној механици.

Као што монаде представљају својеврсно огледало универзума са њихових индивидуалних тачки гледишта, то јест, као што супстанције, посматране на тај начин, виртуално садрже сва своја одређења, у свим временима, тако и сваки субјекат садржи виртуално све своје предикате. Логичка основа метафизике тако имплицира да је метафизика могућа као дедуктивна наука, а то потврђује Лајбницов сан о универзалном симболичком језику (characteristica universalis), којим би се уз помоћ уметности комбиновања, не само утврђивале познате истине, већ и откривале сасвим нове. Из тога опет следи да у Лајбницовој намисли логика излази из сопствених оквира, те се њено умеће може применити не само у математици, већ и на подручију како метафизике и теологије, тако и морала и правне науке. Укратко, његов сан о универзалној науци довео би до последице да се тешкоће мишљења у природном језику, замене лакоћом калкулуса у оквиру тог универзалног симболичког језика, који би, при том, био непогрешив и гарантовао истините закључке у оним областима које обилују највећим недоумицама, а то су управо метафизика и морал.

Увид у ове чињенице и разматрања био је неопходан за сврху овог рада, јер је појам срећне нужностии састављен из онога што, с једне стране, спада у домен етике, а с друге онога што је у домену логике и метафизике. Једном речи, у овом појму помирене су две тобожње Лајбницове филозофије, езотеријска и егзотеријска.

Према томе, питање о томе да ли је основа Лајбницове метафизике логичка, па је супстанција супстрат који већ садржи све своје предикате, или се идеја о трајућој супстанцији изводи из унутрашњег искуства о континуитету сопства, можда и није право питање, већ само два различта погледа, први из Божије, а други из људске перспективе.

Било како било, Лајбниц је користећи се начелима и методама постојеће логике и математике, био на прагу открића новог пута утемељеног у монадолошком систему престабилираног универзума.

Основне Бејлове примедбе на систем предустројене хармоније

У чланку „Рораиус“ Критичког речника налазе се само неке од Бејлових примедби на Лајбницов систем, иако је чланак заправо посвећен питању животињског разума, којим се бавио Ђироламо Рорарио у постхумно објављеном делу „О томе да животиње користе разум боље него људи“ читав век пре рођења Бејла и Лајбница. Рорариус је, видевши спектакуларну музичку изведбу пса крдинала Бернарда Деклеа, закључио да животињски разум често може бити бољи но људски. Бејлу ће ово питање само послужити да се упусти у комплексне филозофске расправе. Зато се девет десетина чланка састоји од фуснота, а само једна посвећена је директно Рораиусу. У фуснотама Бејл сучељава одговоре Картезијанаца, Схоластика, Перипатетичара и коначно Лајбница (фуснота H) на питање о природи животињске душе, које са собом повлачи и питање о природи људске. Ако одбацимо Декартово мишљење да су животиње машине које не мисле, следи да оне поседују разум. Ако поседују, то онда знатно умањује разлику између човека и животиње, па самим тим доводи у питање бесмртност људске. Бејл сматра да су и Декарт и аристотеловци хтели да одрже ту разлику. С тим, што је она код Декарта евидентна, док се код аристотеловаца губи. Међутим, оба гледишта не успевају да разјасне случајеве као онај с псом кардинала Деклеа, кад је животиња приказала нешто веома налик умним способностима.

У високим школама тог времена се, у духу касног аристотелизма, сматрало да животињска душа не може постојати одвојено од материје, док људска душа поседује разум коме није потребан телесни орган, те је независна од материје и као таква не може у неком тренутку не постојати, осим ако је сам Бог не уништи. Бејл је по овом питању био наклоњенији Лајбницу, који је сматрао да животиње имају разум своје врсте, али је имао одбојност према Лајбницовом ставу да су душе аутономни аутомати, са својим сопственим принципом који је независтан од физичког каузалитета. Душе као просте монаде имају метафизички преетаблиран утицај једне на друге, али се о дирекном физичком утицају не може говорити, нити о оказионалистичком чудотворном deux ex machina, који усклађује деловање два инфериорна часовника, тело и душу.

Међутим Бејл сматра да „се не може рећи да је систем оказионалних узрока

Антецедентна воља је релативна

Божије предзнање је његова рефлексивна свест.

А средње знање између знања визије и знања просте интелигенције биће следеће: Средње знање није само оно о условно будућим догађајима, него и оно о случајним могућностима уопште Дакле, знање посте интелигенције уско схваћено је знање о могућим и нужним истинама, средње знање је знање о могућим и случаним истинама, знање визије је знање о случајним и актуелним истинама. На тај начин ће средње знање имати заједничко са првим то што ће се односити на могуће истине, а са последњим што ће се односити на случајности.

Мудрост је познање истинитог савршенства разума, а доброта, или склоност ка добру, представља савршенство воље. Свака воља има за предмет барем привидно добро, божанска има за предмет само оно што је у исто време и добро и истинито.

Природи воље потребна је слобода, која се састоји у томе да је жељени чин спонтан и решен до те мере да је нужност која искључује ту одлучност утемељену на разлогу, у њој искључена.

Подела воље

 Воља се посматра с два гледишта :

антецедентнаконсеквентна

и

стваралачкадопуштајућа

У Теодикеји оно што највише окупира Лајбницову пажњу у разматрањима господина Пјера Бејла јесте то што он узима „нејасну“, „неодређену равнодушност“, која имплицира „апсолутну својевољност“, као могућу. Лајбниц жели да докаже да тако нешто не може постојати, да је тај појам најјача химера људског ума исквареног софистичким привидом истине, такозваним „лењим разумом“. Тако нешто не може постојати ни у човеку, ни у Богу. Зашто би Божијем и човековом моралном бићу одузимали највише одређење слободе – спонтану одређеност умним разлозима – кад то уопште не нарушава ни Божију ни човекову слободу, као што је то Бејл мислио, јер је једноставно бркао нужну последицу са апсолутном нужношћу, која почива на начелу противречности, док је нужна последица производ начела довољног разлога. Зато, на овом месту треба разликовати хипотетичку нужност од апсолутне нужности.

Бог увек дела путем разлога најбољег, као што се човек увек опредељује за оно што смара најбољим. Склоност ка добру је метафизичка тежња целог космоса, јер доброта је основни мотив делања најузвишенијег бића, а не слепа нужност која се находи у апсолутној, метафизичкој или геометријској нужности. Она постоји, али не принуђава никог на делање, ни човека, па ни Бога. Зато је немогуће да постоји равнодушност, која се огледа у равнотежи разлога за А и не-А. Не постоји апсолутно аморално биће, као што не постоји ни метафизичка равнодушност. Та равнодушност је нешто попут равнодушности матрије, којој се приписивао узрок несавршености, а оно што није одређено у себи, сматра Лајбниц, има мање савршенства.

Самим тим долазимо до комплементарног начела начелу довољног разлога, наиме до начела савршенства.

Лајбниц појам супстанције изводи из појма субјекта у коме се находе сви његови предикати, како у нужним тако и у контингентним исказима.

За сваку одлуку постоји разлог, који ствара склоност ка делању, зато умни разлози одређују вољу спонтано да делује у свом хтењу, да се у светлу тих разлога слободно определи за оно што је у слкаду са њеним највишим моралним начелима. Прво од тих начела је тежња за срећом, а она представља само жељу за највећим личним добром.

Увек је воља подстакнута на деловање само предочавањем добра, које односи превагу над супротним представама. … Бог неће пропустити да изабере најбоље, али на то није уопште присиљен, чак ни у предмету Божијег избора нема никакве нужности, јер је нека друга последица ствари подједнако могућа. Чак је због тога избор слободан и независтан од нужности, јер је учињен  између више могућности, а воља је одређена са преовлађујућим добром тог предмета.“  Дакле, могућности као могућности се не укидају.

Ни човек ни Бог, дакле, не делају стихијски, већ по разлозима који стреме добру. Лајбниц не искључује могућност да су они код човека често нејасни, тамни, и да доносе погрешне закључке. Друго „све што се дешава са душом зависи од ње саме, али не увек и од њене воље. … Јер у души постоји не само моћ редоследа јасних опажаја, него још и последица нејасних перцепција или страсти, која чини њену тамницу… Душа би била неко божанство да је имала само јасне перцепције“[3] Такво је стање последица метафизичкгог узрока зла, наиме, коначности и услед тога несавршености створења, а потом злоупотребе слободне воље, што спада у морално зло.

Али, и даље су одлуке, које су једновремене са извршењем чина, проистекле из одређености тј. из одређених разлога. Значи не може постојати равнодушност којом би управљала слепа нужност, иако су оне као такве у будућности одређене Божијим планом. Тако Бог не може да делује мимо своје савршене мудрости, зато и допушта зло и само у том смислу све будуће ствари су одређене, али нису детерминисане апсолутном математичком нужношћу, јер се то коси са мотивацијом насталом услед свршног узрока оличеног у разлогу најбољег. Тај разлог, међутим, уједно ће бити и довољан разлог за остварење комплементарног начела савршенства.

То је питање могућности ствари које се уопште не догађају. Лош је пут доказивати да будући случајеви немају детерминисану истину. Овде се ради о истинитости, да ли је нешто истина или лаж, а то питање спада у домен вечних истина. Ништа не може имати две истинитосне вредности истовремено, то је начело противречности.

Лајбниц сматра да Бејл и многи други филозофи и теолози бркају моралну нужност, која проистиче из „слободног избора мудрости у односу на финалне узроке, и апсолутну, метафизичку, или моралну нужност, коју можемо назвати слепом, и која зависи од делотворних узрока“. Трећа ствар је та „неодређена равнотежа“ , која представља једно стање без довољног разлога. А, све што постоји мора за своје постојање имати довољан разлог. Тако, не треба мешати апсолутно нужно са одређењем разлога најбољег, или слободу коју одређује ум са незаинтересованом и нејасном равнодушношћу.

Оно што је подстакло Бејла на проблематично разумевање Божије и људске слободе је његов страх да ако је Бог увек одређен, природа би могла и без њега. Стога Лајбниц више пута понавља да извесност није исто што и нужност математичка и логичка. У случају тродимензионалности материје, на пример, она је одређена не само разлозима најбољег, већ и математичком нужношћу тј. геометријском. Одређеност у случају

Душа може да делује на тело и обратно само у метафизичком смислу, али никако не у физичком.

Физичка нужност се заснива на моралној тј. на избору мудраца и једна и друга се разликују од геометријске.

Слободан божији избор је тај који претпоставља хармонију и уводи је у постојање.

Спочитава Декарту да хоће да дела лудске воље буду неодређена. Декарт доказује нашу слободу унутрашњим осећајем наше независности. Региа вечних истина је идеални узрок добра и зла. Формални узрок зла није мање делотворан, јер се састоји у лишености. Зло у метафизичком, физичком и моралном смислу. Метафизичко је несавршености, физичко у патњи, морално у греху. Физичко и морално нису нужни, али је довољно да буду могући због вечних истина. Регион тих истина садржи све могућности, онда треба да постоји бескрај могућих светова како би зло ушло у већи број њих и како би га чак најбољи од њих садржавао. То је одредило да Бог допусти зло.

[1] У потрази за савршеним академским образовањем и статусом, а с обзиром на своје погледе на свет који су уистину били протестантски, јер протествовао је безмало против свих понуђених опција, издао је очеву протестантску веру и отришао на језуитски колеџ да би се опет конвертовао у протестантизам отишавши у Женеву под окриље Калвиниста као тутор. Међутим, то није задовољило његове академске амбиције, па се враћа у Француску, где у Седану добија место предавача на протестантској академији. Године 1681. бива суспендован и одлази у Холандију на „Ecole Illustre” у Ротердаму, где такође доживљава низ неприлика прогољен од стране свог некадашњег пријатеља из Седана Пјера Жиријеа (Pierre Jurieau). У међувремену доживеће праву породичну трагедију, јер ће у року од само две године изгубити и оца и два брата, а све захваљујући својим опасним начелима.

[2] Фредерик Коплстон, Историја филозофиј, том IV, Од Декарта до Лајбница; страна 307.

[3] Г.В. Лајбниц Теодикеја, стр 114, 64.

 
******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Mobi banka)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.