О Степинцу, или генеза мржње


Колумна као плаћена исповедаоница, а смрт истраживачком новинарству!

Шалим се и не шалим, јер данас само смрт продаје новине, док је секс одвећ пасе.

У случају телашца анђеоског бићешца сиријског дечкића Ајлана Курдија и, с друге стране, полемике око светости надбискупа Алојзија Степинца, који је знао, а ћутао, нећу да кажем благосиљао, брутално убијање 74.762 превасходно српске, јеврејске и ромске деце, уз покличе “Павелићу када ћеш нам рећи, да идемо српску децу пећи!“, поставља се питање ко је заправо свет, шта светост значи, коме је и зашто она уопште битна?!

КАКО ТРЕБА ДА ИЗГЛЕДА СВЕТАЦ?!

Некоме је свакако битна да би се прикрио, или умањио непојаман злочин. То је вероватно свима, који нису огрезли у лаж, јасно.

Тако је Сабор Српске православне цркве недавно донео одлуку о отварању дијалога с Римокатоличком црквом, обнављању дијалога с македонском црквом у расколу, разматрању могућности деловања представника СПЦ у Бриселу и прихватању дијалога с Хрватском бискупском конференцијом поводом намере исте да канонизује више него контроверзног кардинала у време злогласне НДХ, Алојзија Степинца, на предлог садашњег папе Фрање. Један је Асишки, босоноги, оснивач сиромашног „реда мање браће“ и ако овај данашњи макар мало хоће да заличи на оног -то је добро. Тако рачуна и СПЦ, да ће добри Фрањо спречити да Косово уђе у УНЕСКО и да уместо српских средњовековних манастира прогласи косовску културну баштину. Међутим, колико знам, на таблама већ пише да су то косовски манастири, а српско име се рутински брише. Папа је рекао председнику куку-мајко-Николићу, да неће журити с проглашењем Степинца, оно као – кул, матори, опуштено, ми у Ватикану знамо шта је стрпљење, чекамо вас на зицер већ 2000 година, а ако урачунамо римско-илирске ратове, много много дуже! Дакле, има томе више но што је послератна титоистичка и демократска епоха обујмила, с чим би се апсолутно сложио израелски премијер. Зато је епископ славонски Јован Ћулибрк и изговорио спорну реченицу у интервјуу датом „Недељнику“ :

“To je страдање у континуитету, али се не може избјећи ни чињеница да су људи страдали како од својих непријатеља, тако и од манипулација сопствених политичара који су вољели да се називају вођама“.

Било је ту још спорних реченица и како каже психолог Александар Аксентијевић, епископ се претворио у крипто-апологету Степинца и историјског ревизора, наглашавајући да је више пута прочитао интервју. И ја сам, али не мислим да је у питању ништа скривено, потмуло, или испод жита, већ мислим да је у питању опцртавање методолошког оквира за посматрање одрђеног питања, ма како болно и страшно оно било. Ово је тај оквир, приближно у мери коју дозвољава тренутни гео-политички дискурс, иако стоји да је епископ могао бити одређенији:

„E сад, тај вандализам сам по себи није проблем. Проблем је сличан као и на Косову и Метохији – да ли се вандализам санкционише. Ми на Косову и Метохији од 1999. године па до данас скоро да немамо случај – осим оног када је један Албанац зољом гађао олтар Високих Дечана и погодио манастирски зид, па је на суду тврдио да је гађао вјеверицу – да је неко санкционисан за нешто што је учињено Србима. Рецимо да ме у том случају не занима Косово као некакав ентитет, као што ме ни у случају Медара не занима Република Хрватска. Но, Хрватска је дио европске уније која саму себе представља као врхунац владавине права у историји човјечанства. Такође, на Косово и Метохију је NATO, наводно, ушао да би довео владавину права. Донио је владавину зла, и то отворену владавину зла којој сам присуствовао. Коначно, суштински ме занима у Медарима једна ствар: ко је у стању да у име хришћанства насрне на крст?“.

Оно што је Ћулибрк изоставио је одговор који нужно следи – Ћулибрче, то је исти онај патентатор који је конструисао такозвани србосјек. Мислим, где је крај политичкој коректности у фалсификоваљу историје?

Следи, дакле, да га занимају ЕУ и НАТО, који на исти начин обезбеђују правни оквир, али и етички, за сопствене злочине, баш као некоћ НДХ законским одредбама о забрани употребе ћирилице, похађању православних верских школа, употреби јулијанског календара, расној припадости, заштити аријевске крви и части хрватског народа и коначно држављанству, објављеној 30. априла 1941. године,  где се изричито наглашава да је држављанин: “ … припадник аријског поријетла који је својим држањем доказао, да није радио против ослободилачких тежња хрватског народа и који је вољан спремно и вјерно служити хрватском народу и Независној Држави Хрватској“, док они који нису аријског порекла, нису држављани и не стоје под правном заштитом државе. Они су “непоћудни“, то јест непријатељи државног система. Законска одредба за одбрану народа и државе одређује да сваки покушај повређивања, или покушаја у повређивању “… части и животних интереса хрватског народа, или било на који начин угрози опстанак Независне државе Хрватске, или државне власти, па макар дјело остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје … има га стићи казна смрти“.

Дакле, то је тај озакоњени злочин, који улази, у онтолошку тј. метафизичку сферу, јер уистину полази од ње. С друге стране, имамо инсистирање на индивидуалној кривици, чак и кад је у питању заједнички злочиначки подухват, јер он није засебно кривично дело, а ни одговорност државе, већ посебан облик индивидуалне кривичне одговорности у коме су српски виновници осуђени на 1125 година.

А , ето, баш толико отприлике је прошло од љубавног писма папе Јована X, упућеног кнезу хрватском Томиславу и кнезу српском и захумском Михајлу, уз напомену да је пре тога било неколико безуспешних покушаја да се немирни Срби и Хрвати отргну од својих божанстава, а после и од Ћириловог и Методијевог утицаја богослужења на матерњем језику и заједничког хрљења према Цариграду, као и неколицине „испала“ и лажних обећања датих Риму (стиче се утисак да се тада и Србима и Хрватима много више допадала источна поставка хришћанства).

У Сплиту (рим. Spalatum, gρ. Ασπαλαβον, It. Spalatro), који је основао император Диоклецијан, на месту старе вароши Солоне , столовао је архиепископ предан папи. Плашио се да се Словени не осиле, те је био у сталном непријатељству. Превасходно се старао да рашири латински хришћански обред и учење на латинском, никако варварском!  Хрватска црква није била исто што и далматинска, али ова ју је под папским притиском хтела присајединити Ватикану.  Рим је искористио најезду онога што се зове Словени, у борби против непокорног илирског,  домородачког становништва (не заборавимо да су Римљани и Илири водили ратове и по сто година без престанка).  Како су огромни Илири и Трачани нестали преко ноћи – пуф!? – остаје историјска  мистерија. Ако су нестали, колико дуго је трајао тај геноцид? Колики је заправо континуитет страдања? Којим су језиком говорили, односно  да ли су се разумели с такозваним Словенима. Зашто су у ватиканској галерији на свакој мапи непостојећи балкански топоними, као да има демографско-културолошка рупа?

Међутим,  догодиће се парадокс да после прихватања апостолског престола од стране тих Хрвата, они који су их конвертовали потпадну под словенски утицај. Када је хрватски кнез Бранимир убио свог претходника Сдеслава, тражио је од апостолске столице заштиту преко нонског епископа Теодосија. У Нони (данашњем Нину) крштени су Хрвати, где се налазио и први архиепископ (бискуп). Целокупна нонска тј. хрватска дијацеза имала је 24 парохије, од којих је 14 било латинских, а 10 источне вере.

Одушевљен папа Јован VIII пише:

„Ми ти отварамо наше срце и примамо те у наручија своја и саветујемо те да не идеш странпутицом и да не иштеш благодети епископске против установа отачаских. Врати се с готовошћу у лоно апостолског престола, где су се и до тебе епископи учили медоистичућим догматима божанског закона и добивали право вашег пастира; прими и ти епископско рукоположење од апостолског престола и римске цркве, која је глава свим црквама, да би под влашћу Петра и нашом, могао боље и без страха управљати народом….  Ми смо готови да вас примимо с отачаском љубављу у своја наручја, само ако ви до послетка будете чували своју жељу и обећање…“, што значи да су их пре „испаљивали“. Без обзира на дил између Бранимира, Теодосија и папе, да ли се и сам народ слагао? Биће да није, јер су сви обреди древни и источне цркве сачувани. Служба се и даље вршила глагољицом. Проповед на „варварском“ језику омогућили су Ћирило и Методије.  Дакле, и после потчињавања римском престолу  остају са Србима под влашћу царигрдског патријарха и цара. Наследник Бранимиров, Мунтимир или Мутимир, као и Теодосијев, Ђорђе, били су окренути Истоку и добили укор од папе Јована X, оно љубавно писмо обећано на почетку:

„Божанским распоређењем свемогућег Бога, нама је поручено бринути се о свим црквама…. Саветујемо вам, изабрана чеда наша, да успитавате своју децу још из малена и на књизи… Јер коме би из вас, који би као и ви, будући изабраним чедима римске цркве, мило било слати своје молитве к Богу, варварском или словенском језику… Саветујемо вам да живите у љубави с нама и да у свему слушате и поступате тако како вам наши послани к вама епископи кажу.  (Ако неко каже да ово није директна наредба…) ПОКОРАВАЈТЕ ИМ СЕ: другојачије можете бити одлучени од нас… Ми смо здраво огорчени били кад чусмо да се у вашој епархији завело такво учење, које ми не налазимо у светим књигма. Нек тога више не буде да верни , збацујући учење еванђелско и апостолско, пристају на учења Методија, ког нигде у светим књигама нема. Дакле, молим вас, поправите све с нашим епископима (прегазите систем) и гледајте да се у словенским земљама  врши по обичају римске цркве, тј. на латинском језику, а не на туђем, јер је син дужан говорити и знати само то, чему га отац учи.  … Ми ћемо се радовати ако Словени узму наше учење и ако достојно буду Богу служили. За оне који немају праве вере важе ове речи Светог писма –  проклет је сваки човек који твори Божије дело с небригом – па се зато старајте и искорењавајте својим проповедањем све то, што може стати на пут спасењу  верних и вашем“.

Иста жвака вековима – то је све због вашег спасења, а ми смо богом дани спасиоци. Притисак је био огроман и поред великих политичких проблема које је Јован или Иван имао у вези стварања Светог (немачког) римског царства. Тако да међу Хрватима и Далматинцима почињу свађе, као и са Србима, нарочито у независним општинама, око тога на ком ће се језику служити литургија, као и око избора поглавара. Мржња се убрзано генерисала.

А, кад смо код папе Јована X, тај је убио свога претходника и мужа своје ћерке. После га је та ћерка отровала у сарадњи с његовом љубавницом. Тако некако… Такође, први је папа који је предводио оружану силу против Сарацена. Претеча крсташких ратова такорећи.

Почетком  XX века имамо хајку на Србе по Загребу и околини уз повике и образложења овог типа (говори 1902. један безазлени хрватски трговац): „Шта хоћте! Срби су се доиста већ и сувише обезобразили. Ти јадни изроди хрватски, који имају и наш језик, где нађоше то глупаво име Србин, и шта они хоће! Још смеју да траже школу и цркву, па хоће и заставу! Требало их је научити памети! И ако им није доста, добиће још! Нек иду у Србију кад им није право!“.  Аутор књижице „Арнаутлук у Загребу“, Константин Брадваровић  наводи згрожен све детаље вандализма, као и имена српских породица којима је уништена имовина. „Док је трајало рушење“, каже, „певаху из гласа песму Лепа наша домовина“ , а свесрдну подршку имало је од хрватских листова, попова, интелигенције и омладине. „Ударите само Влахе! Пустошите њихове радње и не бу вам ништа. Читајте ено чланак у „Народним новинама“ и оне су против Влаха. Војска не сме пуцати на вас, а полиција још мање“. Јавно се говорило по околним селима: „Ћесар је дозволио да се Власи шест дана робе и туку и ником неће бити ништа“. Народ је кренуо у Загреб да туче Влахе. Хрватска омладина показивала је брзојаве како у Београду секу и пеку Хрвате, та омладина је заправо опљачкала Србе. Константин тврди да су сви напади били добро организовани све с листама српских радњи и станова. Свака руља имала је и свог вођу. И да не дужим, јер о овој теми тек треба да се говори, кад се већ жели отворити пандорин ћуп, самом „блесавом“ идејом о канонизацији Степинца.

Зато председник Николић заиста није требало да папи Фрањи поклони Душанов законик у коме се примењују блаже  и теже шеријатске одредбе према латинским поповима. То заиста може да делује као провокација, али се једном ипак мора гласно проговорити о постанку мржње.

 
 
******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Mobi banka)

3 мишљења на „О Степинцу, или генеза мржње

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.