Језик као истина (народног) бића


001-e1516827654155.jpg
Доментијан

Aко говоримо о дубинама језика, попут оне Настасијевићеве, оне која се невидљиво шири све до тамног вилајета у коме одјекује народна душа свих векова, ако се упитамо о његовим песничким „елипсама“, недовршеним стиховима, чије значење се налази негде где почивају аликвотни тонови српског језика, дубоко се запитамо о том језику и суштини народа који га је изнедрио. Запитамо се да ли је Настасијевићево скраћивање имало налик Вуковом, или пак враћање онога што је Вук избрисао? Заправо није избрисао, већ једноставно није био довољно учен да препозна речи и појмове пронете кроз црквену традицију, а који би доцније могли служити филозофији, оригиналној, аутентичној, нашој. Говорио је за тадашњу, њему жетоко супротстављену, књижевну елиту да су назови „серебски Сократи и Ксенофонти“, „магарци и будале“, који „ лупају као путо о лотру“ и „ бунцају као бабе у болести“. Ипак, истакао је тужну поенту свог омраженог подухвата: „Ако се наш списатељ родио у вароши он већ није чуо правога и чистога српског језика; ако ли се родио у селу, он је у ђетињству дошао у варош и онђе за десет до петнаест година учећи науке на туђим језицима, морао заборавити и мислити српски…“, „ којега силу и сладост и богатство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан; зато су га искварили и једнако га кваре“. Међутим, као сваки Србин, патио је од древне србо-словенске наивности и није био свестан, као ни митрополит Стратимировић, озбиљности сопствених речи поводом Вуковог Ријечника којим је: „…у поток српске литературе убацио стену коју више нико неће моћи уклонити“.

Не треба бити ни превише оштар према Вуку знајући колико се намучио да побегне у Беч, а потом са србофилом Словенцем писао српску граматику руководећи се немачком (што је сасвим природно, с обзиром на то да су се лажи њихове историјске школе, после берлинског конгреса и уједињења Немачке, распламсале по словенском кратковидом свету као помахнитали огањ, који жеже до данашњих дана и производи братоубилачке ратове).

Шизофрено стање у народу не треба никад губити из вида ако се опредељујемо за једну, или другу страну. Исто важи и данас – могле би се направити савршене аналогије. Чињеница је да се интелектуална елита у дијаспори гнушала „свињарског и говедарског“ језика у књижевности, али исто тако и да хибридни језик славеносрпски, обичан пук није разумевао, те је попримио облике својеврсне накарадности, изгубио додир са стварношћу, или што би Вук рекао Јовану Ранитовићу: „Како лијепо знаш толковати и подсмијевати се, само да не дираш у ствар, рекао би човјек да ништа нема што ти не знаш боље од свију других људи, али кад дође до ствари…“. На крају, Вук долази до истог закључка до кога свако паметан данас стиже неизоставно: „Боље да ниједног списатеља немамо, него да само рђаве имамо“.

Одговор на читаву контроверзу око Вукове реформе језика покушао је дати Жарко Видовић у својој изванредној, али нажалост недовољно запаженој и коментарисаној књизи „Огледи о духовном искуству“. Човек који је ’43. године побегао из немачког логора у Шведску, студирао у Упсали медицину (напустио), историју филозофије и историју уметности, а докторску тезу одбранио у Београду на историји уметности. Зато га оспоравају, наравно филозофи, јер им је дирнуо у метафизику. Ипак, обратимо пажњу на оно шта каже Видовић. Обратимо пажњу, јер не бисмо да прође као Настасијевић.

Тврди да је знатан број речи из ранијег књижевног језика Срба испао из употребе или остао са измењеним значењима, изгубивши сваки траг ранијег, духовног или философског значења. Дакле, сажето речено – Срби остају без језика којим би могли изразити најдубље мисли. Да је то тако, белодано је на основу чињенице да Срби немају нити једног аутентичног филозофа! Све сами коментатори и преписивачи, а најпре удворице западноевропској мисли. О томе сведоче дискриминаторки програми на факултетима, у сржи још увек марксистички, на којима се уопште не изучаваја далекоисточна, као ни византијска философија (сем као изборни предмет), а о Русима да не говоримо! И то иде до те мере, да на махове постаје чак одвратно.

Видовић још каже (да не наводим уско стручне примере, ово ће бити савим довољно):

“Та подударност византијског грчког и словенског језика (подударност у понашању глагола ‘бити’) силно је олакшала посао превођења који су, са грчког на словенски, обављала солунска браћа свети Кирил и Методије… Све је то изведено како се у нашем језику изводи партицип презента, у свих глагола без изузетка, па и глаголa ‘бити’: од презента трећег лица множине (су или старији облик сут), кад му се дода наставак шти (тј. ћи). Отуд и сушти, сушто, суштина, са потпуно истим значењем као и у одговарајућим грчким облицима он, уса, он,усиа. Тако је наш стари књижевни језик (црквени језик свих Словена) могао лако да понесе и пренесе сву филозофску садржину – не само старог грчког, него и византијског језика, док је Вукова реформа учинила све да ту могућност из српског језика отклони…“.

А, о чему тлапи вековима целокупна филозофија – па само и једино о глаголу бити и свему ономе што одатле следи, а следе системи који су на крају довели до појаве компјутера, тј. вештачке интелигенције, ускоро киборга, чији ће сведоци бити вероватно већ наши унуци и праунуци. Данас се домаћи филозофи довијају, а заправо затомљују идеје и зато данас никоме ништа није јасно. Видовић наставља конкретним примерима и на овом последњем, који је довољно речит, ћу се зауставити. То је наравно „грчка реч ειναι (грчки и византијски монаси читају ине; морамо веровати њима, јер су они једини могући сведоци некадашњег изговора). Та реч значи: бити, постојати, живети, налазити се (баш немачко: sich befinden)… Од инфинитива тог глагола Грци творе именицу (инфинитивну именицу или именички облик инфинитива) просто додавањем члана то (το)  за средњи род: то ине, баш као и Немци das Sein. Но та грчка и одговарајућа немачка реч се у нас данас преводи најразличитије: биће, битак, бивање, бивство, бивствовање (има и јестаство), а најчешће са биће, за које се заправо не зна да ли је то инфинитивна именица (чињеница да нешто јест, бити) или партиципна именица (оно што јест, сушто). А, ниједан од тих данашњих облика није инфинитивна именица коју смо имали у старом књижевном језику, па чак и после Вука, у поезији Његоша и Стерије, а која је гласила (и гласи!): БИТИЈЕ, што значи постојање, налажење (и наглашава се исто као ЖИТИЈЕ)… Одсуство тог именичког облика за инфинитив глагола бити значило би, можда, потпуну онеспособљеност српског језика за филозофски говор“.

Видовић је фин човек, старог предратног кова, па каже „можда“, а пошто ја нисам фина, рећи ћу – Шта се ишчуђавамо што нам је лоше и што грцамо у сопственом измету већ четврт века, колико памтимо, а пре тога босоноги прелазимо Албанију распадајући се од тифуса и дизентерије, а пре тога… Шта се чудимо кад смо се немогућношћу да данас уопште разумемо речи од искона, као на пример Слово које значи Логос, обезглавили па јурцамо по дворишту које више није наше, као кокошке после клања?!

Ево, читамо ове наше политичаре како скраћују по Твитеру, то је сад удвориштво на више фронтова, а почело је у језику с горе поменутим Хромим Дабом*. Шта би било да су удвориштво руском цару и Стратимировић победили?

  • Хроми Даба, Дажбог, или Дајбог, помињан као деда кнеза Олега и читавог руског народа, као Сунце (отуд честе аналогије с грчким Аполоном) и као дажд (киша). 

Као пример величанствене раскоши језика којим су говорили наши преци, наводим делове молитве непознатог писца из друге половине XIV века:

„А се сут греси моји: Љубодејаније, прељубодејаније, растљеније тела, раздеженије плоти, истецаније похоти скврније на јаве и ва сне, среброљубије, сластољубије, славољубије, самољубије, санољубије, мирољубије, платољубије, многословије, љубословије, празнословије, скварнословије, лажесловије, смехословије, блудословије, срамословије, бујесловије, сујесловије, баснословије, спротивсловије, злословије, лихомство, маздоимство, многоимство, посулоимство, резоимство, чужеимство, опалство и окајанство, упремство, унорвство, напрасанство, ласкрдство, неститство, нечувство, високоумство, светокраденије, презорство, збојство, извитство, неумство, непостаство, недостојимство, објаденије, упиваније, блваније, тајнојаданије, оглаголаније, киченије, оклеветаније, злонравије, злопоменије, злосрдије, жестосрдије, шетаније, шептаније, кобеније, униније, безчиније, мненије, преније, таштесловије, претребство, смоправљеније, завист, ненавист, јарост, скупост, леност, слабост, љутост, бујест, уност, празност, горест, дрзост, острожелчије, наглодушије, злокозанство, злоимство, питљивство, плењеније, превраштеније, развраштеније, пареније, сложеније, смех, клич, плишт, гнев, свар, бој, татба, лажа, свада, обада, обида, вража, многосаније, ризноје украшеније…

Очисти ме, спаси ме грешнаго, окаканаго, скврнаго, неистованагокључимаго, унилаго, сонљиваго, ластваго, бесчинаго, отмњенаго, врдноумнаго, сујеумнаго, досадитеља постднаго, мрзкаго, скареднаго, гнусаго, грубаго, глупаго, худаго…

Уби мне, како хошту от врага избити грехољубив си!“

А, народ који нема појма ко је Момчило Настасијевић, готово да нема права да тражи бољу будућност, у ствари уопште нема права на будућност. Народ који је заборавио и свој језик и своју историју! Парафразираћу Платона који је рекао да ако се жели потпуно уништити један народ, потребно је уништити му језик. Е, ми смо то сами себи урадили, онда због удвориштва аустроугарима, данас истима само под другим именом.

Ерогене зоне замениле су иконе, арлаукање каквог нема ни у Техерану, прапорце и пој наших пастирица, a мобу Гранд продукција…

Народна душа сапета у најмрачније урвине самозаборава ропће немуштим језиком. Сами себи постадосмо Немци, а немушти језик протерасмо у не-биће.

И, да ли је онда ишта остало од БИТИЈА?!

Уместо закључка, једна Настасијевићева покајничка. Јер, покајање, и то брзинско, нам је метафизички преко потребно без одлагања! Тада ће се можда појавити свест о општем добру, a самоуништење престати.

Позној

Чајала, ведра ти пут,

прозрем, болело.

Прости за бол.

И додир покајни мој

светињу те прокази.

Небожан, позна,

по мрља греха остане.

Прости за грех.

Ни зрна винограда

теби за лек.

Туђе испиле усне твоје вино.

За гутљај по локва блуда.

Прости за блуд.

Знам, на истини је ово,

и плеле би се у венац душе.

Ал гњилу моју,

ево, расточила пут.

Из три што задах ране

прозрем већ лопиш у мир.

Дај да за капљом тебе

жеђа ме без утола на веки,

за бол, за грех, за блуд.

Ирина Марковић

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

Једно мишљење на „Језик као истина (народног) бића

  1. „…Ако се песнички текст ствара тако што реч дозове реч, звук дозове звук, онда је природно да таква песма више не изражава песникову личност, већ изражава нешто друго: саму бит језика на којем се пева, тј. његову „матерњу мелодију“. То је у сваком језику оно најдубље, непреводиво, по чему се један национални језик разликује од другог националног језика… … Али за ону најдубљу амбицију потребна је … „стварна“ реч. Таква реч се по функцији разликује од оне која комуницира са другима путем мелодије. Она треба да омогући комуницирање нечим још дубљим: безгласношћу, белином, ћутањем. Речи служе практично само да усмере комуникацију. Права комуникација, најдубља комуникација, одвија се помоћу неказаног: у белини између речи и стихова…“
    M.Н.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.