Моја албанска голгота и друга провиђења / редигован текст из 2016.


Photo1762

Оног тамо августа прокрстарила сам уздуж и попреко бајну Македонију и северну Албанију – земљу Гега. Оквиран план и идеја, били су ту. Уверење у боженски прст и мој крст, у оно што људи зову интуицијом и усудом, такође.

Циљ: теренски увиђај „кривих Дрина“ нашег повесног бивствовања, потрага за узроцима, „ослушкивање логоса“ у нама и свету око нас, а заправо потера…

Немали задатак то беше, те стога бременит последицом големог стреса.
Не, страха, већ стреса. Требало ми је неколико месеци да се опоравим од шока због непосредног увиђаја у највећу крађу у историји човечанства. Одговорно тврдим и не одступам. Крађом повесног идентитета, путем систематског брисања сећања, фалсификовања, уништавања доказа (чак и бомбама), реформе језика, уметања друге митолошке парадигме, створена је балканска „Јасна пољана“ за најпрљавије политичке маневре и непрекидне, несхватљиво арогантне, а провидне, уцене и подметачине, све у циљу пљачке и воље за моћи. Убедили су нас да смо  криви за све, јер смо наводно дошли у VII веку, побили староседелачко становништво и наметнули се.
Баш како урлају браћа Грци по улицама, а ускоро ће и грцати.

Било како било – све честитке нашим непријатељима!

На страну то што пола овог народа не зна ко му је стваран непријатељ.
Благе су ово речи, а прави говор мржње, вечно је горућа тема овог текста:
Шиптари су Илири, а ми дошљаци у 7. веку!

Ernst-Ravenstein-Balkans-Ethnic-Map-1880
Етничка карта Балкана (Еrnst Ravenstein, 1880.)

Скрнављењем наше средњовековне баштине, скривањем трагова веома древне прошлости, наметањем ове пакосне лажи деци у 6. резреду основне школе и генерацијама уназад, наша држава чини духовни аутогеноцид. Научна јавност и подземље (мафија која је опљачкала Народни музеј), ћуте. Ћуте и мунтају, пресипају се из власти у власт. Да ли ће се икада појавити Влада која ће похапсити, за почетак, археолошку мафију? Да ли, и када?

Неопходно је почети од почетка, од најдубљег слоја у решавању сваког проблема, а нама буквално букти под ногама, док „Велика Албанија“ ради пуном паром.
Ваља се „гудра“, малолетнице, органи, купују се винчанске фигурине, предано се гради лажни идентитет и Косово равно залива бетоном. Сложно, баш као она наша браћа у вери, Грци. 

demonstracije Atina
Овакву саборност Срби никад нису видели! 

Међутим, тренутни распоред на глобалној шаховској табли, требало би можда по први пут за тричавих 7526 година, паметно искористити, баш зато што убрзано нестајемо пред сопственим очима. Морамо схватити да је избор сужен на само једну једину ствар, коју не видимо. А, не видимо захваљујући том истом лудилу у ком видимо да нестајемо, али се правимо луди, дајемо субвенције непријатељима!
Дакле, једина ствар коју можемо да урадимо гледе неког облика постојања у будућности је да се бар формално запамтимо, да остане истинита идеја нашег постојања. Најгадније је умрети у лажима, у септичкој јами небића. А ми, чак ни наше страховито истините јаме нисмо откопали. Немамо времена, проливамо сузе над туђим, углавном џелатским.
Шта је нестајање, ако не губитак облика, форме, “образа”, како се некад говорило, али и разлога, сврхе? Форма је некад била “образ”, материја “вешт”.
Какав диван, заборављен језик!
Пре говорног, или напоредо сњим, постојао је и симболички језик забележен у камену, металу, усменом предању, храсту, брези, керамичкој плочици, шлему, штиту, оклопу, круни, прстену, мачу. Величанствена природа, небо које пада на главу, земаљски шар, крваве битке људи и богова за превласт, драма на небу, судар две расе, претварање једних народа у друге, женских у мушка божанства, сећање на мутацију, претворбу.

The Illyrians against Snace
Готово с извесношћу Кадмо и екипа, убијају Змаја, Аресовог сина (цела та прича на којој почива читава европска култура, крајње је дубиозна у историјском контексту)

Наши преци оставили су нам херменеутички, а можда и херметички кључ за отварање луче микро и макрокозме. Такорећи, све о нама већ је у нама. Васиона се огледа у прашњавим архетиповима и ми у њој. Као Лајбницове монаде – свака одражава СВЕмир на само себи својствен начин. Замрзнуто тумачење космолошког поретка, корен симпатичке имагинације и магије, упутство, порука за будуће генерације, путоказ за надолазећи живот у другом виду, димезији, модалитету, номос који је истовремено и фисис.

Другим речима, чиста магија! 

za objavljivanje
Ашера из Винче, пре Ашере из Сумера?

На основном нивоу интерпретације, ради се о стомаку, преживљавању, пољопривреди, календару – када се сеје, а кад жање. Да би наједном, из потребе да се умилостиве богови, да падне киша, или огреје Сунце, изрониле величанствене метафизика и онтологија. Ондашњи човек  разговарао је са семеном, пчелом, кравом, биком, дрветом, па чак гором и реком. Захваљивао се небеским даровима.  Свака ситница била је прожета свепрожимајућим смислом, магијским језиком митске свести – језиком детињства послепотпоских цивилизација.
То је оно што су Хелени, илити Јелини, звали „логос“ (λόγος).

kropovano posvecenje semena
Винчанска култура, око 5500 п.н.е. (посвећење семена?)

Човек га је хватао као лептира у мрежу, утискивао у дуговечну твар.
Симбол  је истовремено и више и мање од речи, и више и мање од слике. Објашњење принципа, практично упутство, овостран и оностран, иманентан и тансцендентан, скрива и разоткрива, слика и песма, значење и апеирон. Музика сфера што разбија монолитну тишину камена. Мистеријска синтеза која измиче челичној конструкцији разумских категорија, јер само поезија може узнети ка оностраном – с оне стране дуге – или како Парменид каже:

“Кобиле што ме носе докле год би воља ишла, вукоше ме, кад ме на гласовит довезоше пут богиње, што преко свих градова просветљеног мужа носи ”.

Метафизику излаже у хексаметру, стих оставља често без метафоре зарад рађања филозофије, али задржава стари начин приповедања у загонеткама. Један од отаца филозофије, гађа се поетским елипсама, изостављајући субјекат. “Елипсе”, та мала несавршенства, тај Ерос недоречености,  скривени causa effitiens, делатни узрок, који је тријумфално збацио с трона финални. Протеран из науке у теологију, односи са собом естетику васионе кроз симбол уткан у сам бездан бића.
Поесис уједињује сва четири узрока антиципацијом бесконачног значења. Тора га је чак кодификовала.

Трагом архетипа, похрањеног у сопственој нутрини, можемо изнедрити тумачење и на тај начин бити мистеријски сједињен с Истином и Бићем, али и с Небићем.
А, истина се у почетку стидљиво-академски, а потом физички-силовито, приказала омеђена суровим крајоликом током наше албанске голготе. Наједном, бљеснула је у виду закључка кога нисам могла да се отресем, а то је да су Хелени заправо Шиптари (Шкипетари) антике, или што је још горе да је Византија рајх средњовековља, такорећи продужетак исте крађе, која се преотела у наметање римског царства, односно ромејског. Оно што Латини нису успели – да смире и покоре Илирикум – то ће готово синхроно успети Цариград и Ватикан.
Географски контраст све је
 рекао, фреске као стрипови које нико не види

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

А на већини археолошких артефаката неизоставна три симбола, која се непрекидно појављују малтене од мезолита до данас:
свастикасоларни годишњи, или полугодишњи круг са зрацима и
онај којег неки зову
Перунов цвет, неки “цвет живота”, што је варијација претходног.

23
Околина Чачка, неки 10 век

 Различит број зрака, крака и латица, заправо одређује неки календарско-космолошки интервал, а пошто је у тој древности дејство логоса било пријемчивије човечанству – непосредније, постојао је један интегралнији, обухватнији, целовитији поглед и доживљај ствари спољашњих нашем духу, као и нас самих. Њихово објашњење не може се извести из пуке физичке равни, јер захвата и поетски ниво метафизике. Но, географија представља сценографију, која иако највидљивија, на скривен начин одређује ток, како историјских, тако и колективно-психолишких кретања. Статична, а одређује динамику збивања, кад искаче естетски контекст, чиме смо непосредно задрли испод, иза, или изнад физике. Симбол као географија душе из угла васионе.

Pod Dechani
Под манастира Високи Дечани

Постоји још пар значајних симбола на које треба обратити пажњу, те храбро уронити у археолошку семиотику. Проблем је што ми до данас немамо слагање у вези њиховог тачног значења, а ни довољан број хипотеза изведених научном методом, да бисмо могли било шта засигурно да тврдимо. Као утеху, бар знамо да је архетип прво запамћено значење, те да ће, како год окренемо, последњу реч дати Он. У тој тачки круг ће се затворити финалним узроком. Дакле, неки нови “шаманизам” засигурно следује. Квантна синтеза у неком дадистичком модалитету.
Тај “цветак” је буквално свугде, као и свастика (да се не лажемо, обиђите стара гробља, нарочито у Босни и нарочито у Рајачким пимницама код Неготина, пљуште свастике по нашим прецима), нема где га нема по читавом Балкану, тј. Хелму тј. Хуму: уклесан у под Дечанана, на уласку у тврђаву Скендербега

krop skenderbeg
Чесма пред уласком у град Скендербега

на саркофагу испред Археолошког музеја у Драчу тј. Дуресу

IMG_1396.JPG
Археолошки музеј у Дуресу

на таваници Свете Софије у Охриду, Светом Науму, Прохору Пчињском

на колевкама, преслицама, капијама, босанским стећцима, колонадама и пиластрима од мрамора и порфира, по свим манастирима, подовима, саркофазима, етрурским коњићима, трачко-илирско-фригијским шлемовима.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Нема где га нема, али зато изостаје на свим заставама, сем евентуално македонској, премда стилизован још у класичном периоду.

31

Анунаки га носе у виду космичког сата и то на зглобовима обе руке, а често га можете пронаћи тачно у центру крста које су носиле ваше прабаке.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Чисто декоративни елемент једноставно није, већ симбол с најдревнијим значењем, утиснут у срце нашег заборављеног бића. Те у том смислу, овај текст представља малечки покушај да не завршимо на депонији космичке под-свести.
Треба напоменути да у скупину тих најдревнијих календарских симбола спада и данашњи несрећни српски грб, такозвана оцила, за која тврдим да су четири полумесеца, с увезеном византијском двоглавом птичурином, а зна се да је трибалски грб био вепар тј. његова глава прободена стрелом, као и Карађорђевог устанка, иако је наша тотемска животиња заправо вук. Уз то треба истаћи да нас ромејски цареви управо називају именом  – Трибали.

Битно је запамтити да су Грци, тј. Хелени у архајском периоду (650 – 480 пне), ваљали своје ђинђуве и вазе по нашим крајевима, а од нас узимали руде, дрво, жито, те фино колонизовали лепе територије од Понта до Иберије. Те вазе и статуе у односу на илирску пластику, дођу као неки рококо, или барок, у односу на романику. Мало античког кича није на одмет, али проблем је у ономе што се у позадини крије. Хеленски приступ беше комбинована техника, као кад би се данас ујединили колонијални модели Кине и Јудео-Америке. Кинеско „ширење утицаја у концентричним круговима“ и америчко “право јачег”.
Старо “доба тирана”, изронило је из такозваног “грчког мрачног доба” пост-микенског периода, разореног ерупцијом вулкана на Санторинију, те пратећим хиперцунамијима у наредних сто година.

Ипак, на крају, из тираниде стигох право у Тирану и то у Народни музеј, где сам спознала “праву” верзију Косовске битке, као и што-шта, што код нас стоји у депоу Народног музеја, који не ради већ више од десет година, а разноразни шефови Координационих центара за КиМ, полиције, државне безбедности, дилери, сељаци и проценитељи уметнина блиски режиму, ваљају артефакте к’о што Хелени и Феничани нису заједно за 3000 година!

IMG_1359
Освајање Народног музеја у Тирани

Елем, теза наших научника да је европска културно-историјска основа грчка, а никако илирска, навела их је да испадају смешни управо у светлу њиховог обоженог здравог разума, али и да се тај ваакум попуни лажима справљеним у политичкој кухињи, с јасним империјалним циљем, рекли смо: злато, жито, територија, лепа природа…

nalazista
Мислите илирско-хеленски, тј. илирски

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Доказ је оно што гледамо данас на малим екранима и где год се окренемо.
Многи, наравно, нису свесни да су поробљени, али то је питање за други текст.
То, у ствари, није питање за текст, већ голог опстанка. Но, разумем их, не осуђујем, немам права на то. Псујем за себе и по Фејсу, свађам се с Богом и Великим братом, а један од виђенијих православних теолога рекао ми је да сам се замерила дирктно Сотони. 
Па, баш лепо…

Елем, када је Зевс у виду бика отео Европу и одвео је на Крит, није ли то можда било сећање на пропаст велике Винче и мешање раса?
Син Агенора, Кадмо, пошао је наводно из Феникије, из Тира, с мајком Телефасом да спаси своју сестру Европу, искрцавши се с рођацима на острва Теру и Родос, потом отишавши у Тракију, где се задржава, да би коначно стигао у Делфијско пророчиште, где му бива саопштено да одустане и оснује град на месту где ће га довести крава.
Тера је разорена ерупцијом вулкана на Санторинију 1700. п.н.е., а колапс бронзаног доба догодио се око 1200. старе ере најездом мистериозних “Народа с мора” (тобоже малтретирали Египћне, Хитите, Грке и Феничане, тј. Кананите), а спомиње се и глад која је захватила Ур и учестали цунамији. То је време настанка егејских острва. Кадмово путешествије одиграло се око 2000. п.н.е., а на крају, имамо и велики Тројански рат.

Не успевши да пронађе сестру, Кадмо одлази на Самотраку, јер су тамо били “његови” Кадмилчићи тј. Кабеирои, чији се култ славио и у Теби. Кадмо је убио змаја, или змијског сина (сачуваног у нашем народном предању као змијски цар), сина Арејевог (бога рата, који је претходно уцмекао његове другове и рођаке, да би дошао до воде, тј. Исмеинског извора потребног за жртвовање краве с пуним месецом на грудима, или полумесецом, која ће га довести на место где ће саградити Тебу и ту липсти, како му је поручило делфијско пророчиште.

 

37
Кабири

 

За нас је занимљиво то што се жени Хармонијом, Електрином, или Афродитином и Аресовом ћерком, да би с женом под старе дане избегао код Енхелејаца (у слободном преводу Јегуљичара) да се бори протв Илира, а да би касније њима завладао. Да ли су Енхелејци илиризовани Хелени, или обратно, а можда опет неки из Феникије, или је Кадмо једноставно аутохтон беотијски јунак? Велика су то питања. Краљевство Енхелејаца постојало је још пре Троје…
Када су добили много деце (Аутоне, Ино, Семелу, Полидора, Никетеиса), Кадмо и Хармонија напуштају Тебу и одлазе у Бутоа тј. Будву, коју наводно и оснивају изабрани од стране локалног становништва за вође у борби против Илира, тј. суседног племена. Успут оснивају и Охрид, Лихнидос.
Овај древни мит говори нам  триста скривених чуда. Зашто се тимови наших научника не баве њиме у вези постанка Илира, пошто је наводно Кадмов најмлађи син, Илирије, оснивач илирске расе, која је већ живела на тим просторима хиљадама година пре? Како то?
Ако је Хеленима донео писменост, како тврди званична историја, да ли би се Феничани и Винчани разумели, с обзиром на то да су им графеме готово исте? Постојао је заиста један мрачни период, који су опет Грци присвојили, а Албанци желе да га отму. Нама, никако да постане јасно да док не размрсимо историјски чвор, политички нећемо НИКАДА!
Следствено, због скандалозно антинационалне политике Катедре за археологију и историју БУ, једино се може закључити да раде за непријатеља одавно, то јест  -непријатељ ју је основао. У том смислу извињавам се професору Палавестри, али ако је отац српске археологије Милоје Васић из малтене мезолита Винчу могао да стави у архајски перод о коме говоримо, тј. погрешио за неколико хиљада година (опуштено), ваљда и ја могу да доведем у питање Палавестрину велелепну тезу да се уопште не може говорити о винчанској писмености, односно да су то неки појединачни расути симболи. Тај његов „научни рад“ пре личи на другосрбијански политички памфлет, него на академску публикацију.

Али, ево,  “отац историје” да ипак потврди горе наведено:

„Хелени су научили много корисних ствари од Феничана који су са Кадмом били дошли и ту се населили, а међу којима су се налазили и Гефирани. Пре свега, научили су од њих писмо, које Хелени раније, по мом мишљењу, нису познавали. Из почетка су писали исто као Феничани, а касније се, упоредо са променама у језику, мењао и облик слова. Око њих су у то време скоро у свим крајевима становали Јонци, који су научили од Феничана како се пишу слова, па су се, изменивши их мало, њима служили и називали су их с правом феничка слова, пошто су их Феничани донели у Хеладу”, 

Херодот, Историја, V Књига, 58

 

Говори се о продору архајске грчке културе ка центру Балкана, а ја просто мислим да је правац био обрнут. Уопште, цела историја нам је наглавачке, преправљена, похарана и изокренута, тако да ме баш чуди што нам је и свест таква – каква историја, таква свест!
На пример, овај запис Евгарија Схоластика у Црквеној историји: “…а у Тракији, упадом Хуна, раније познатим као Масагети, који су прешли Истер (Дунав) без отпора (са друге стране)”. Ситуација која страшно личи на многе савремене догађаје и тенденције, као и стотине сличних епизода у прошлости.
Ми, Илири, Трачани, Скити, Сармати, Трибали, Сирби, Срби, Серби, Склавени, Расени, Венети… који год, вековима у чељусти дијалектике уробороса – вечног враћања истог. Заборавили кармички круг, који смо можда и донели, док смо скитали од Истера до Инда.
Тако, није џаба Херодот највише места у својој “Историји” посветио тим скитарама, за које каже да уопште ништа није морао да их пита, већ да све сами избрбљају.

“Ја сам говорио и твоме оцу, а моме брату Дарију, да не ратује против Скита, једног народа, који у својој земљи нема уопште ниједног града. А он ме није послушао, јер је мислио да ће покорити скитске номаде, те се са тог похода вратио изгубивши велики део својих најбољих војника”

Проблем с Херодотом је то што је све преводио на грчки, те је тиме сакрио масу оригиналних географских, личних и других имена. На пример, кад пише о Масагетима, коме би икад пало на памет да су то Хуни, у оригиналном називу Сака Хаумварга (они који пију сому размућену у млеку, сточари у сваком случају, номади). Дакле, Саке, да ли су Хуни? Свеједно, они дрогирани вршљају преко целе Азије и Европе тј. до нас, који год да смо, и секу нас на пола.
Тад креће игранка до данашњег непрестанка, а кад смо код Херодота, пре но што зађем у путопис, ваљало би запамтити и ово:

„Трачани су после Инда, највећи народ на свету. Да су имали једног поглавара и да су били сложни, они би, по мом мишљењу, били непобедиви и најјачи народ на свету. Али они су за то неспособни, и то се код њих не може да догоди, па су зато слаби. Имају многа имена према различитим покрајинама, а обичаји су им скоро исти, сем Гета и Трауза и племена која станују изнад Крестонаца…. Остали Трачани имају обичај да продају своју децу у иностранство. Девојке уопште не чувају, него им дозвољавају да се подају мушкарцима који им се допадну. А своје жене јако строго чувају и купују их за јако велике паре од њихових родитеља. Тетовирањње је код њих знак племства, а онај који није тетовиран потиче из простог сталежа. Беспослица је код њих нешто најлепше, а земљорадња нешто најгоре. Живети од рата и пљачке код њих је највећа дика… Поштују само ове богове: Ареса, Диониса и Артемиду, док им краљеви за разлику од осталих грађана, највише поштују Хермеса и једино се у њега заклињу, те тврде да су Хермесови потомци. Сахрањивање њихових богаташа је овако: изложе мртваца три дана и принесу различите животиње на жртву, па онда, пошто су га претходно оплакали, држе даћу; после тога га сахрањују било тако што га спаљују, или га затрпају у земљу, па онда саграде од земље хумку и приређују разне утакмице на којима се одређују највеће награде, већ према врсти борбе. Ето, тако изгледа сахрањивање мртваца код Трачана“.

ХЕРОДОТ, В, Терпсихора

Звучи познато, а? Нарочито досељеним Словенима и несталим Трачанима и Илиририма за око две године?!
Питање је буквално секунде када ће се цела конструкција лажи срушити, а Грци могу да демонстрирају колико ‘оће. 

Дакле, кренуле ми тако, као две гус(ар)ке у Јапанцу, аутомобилу склопљеном у Јапану, јапанским ручицама, од делова произведених, наравно, у Јапану. Пљуште похвале по пријатељици за воланом на свим језицима, од Авале до Елбасана, док шкипетарски друмски разбојници непрекидно пресецају њену самурајску путању. Дакле, пут као пут, протекао је релативно безбедно. Попушисмо, ево бројале смо, пет (5) цигарета и ето нас у Прохору! Аууу, Србија је толико мала, у пет цигарета стала! И онда, погледам ону Херодотову мапу одозго. Добро, ОК, ратови, ово-оно …плаче ми се…
А, дуж ибарске занимљиви натписи на локалима: “Босфор ризорт”, пумпа “Истамбул”, ресторан “Истамбул” и слично. Услед провиђења из непознатог правца које је стрефио моју пријатељицу, она опали U-заокрет и ми избијемо на Власинско језеро! Паф – одува нас лепота! Напојисмо очи и душу изворним чаролијама искона и туге. Трајало је… Инсекти, плаветнило, шаренило, ми и људска пустош.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Пођемо у потрагу за кафаном, за људима, даље од вртоглавог плаветнила, засењујуће мајке природе и малтене на депонији, поред овог натписа, наиђемо на кафану – крајпуташицу.

54

Иако одвратна на први и последњи поглед, као и конобар, изгладнеле наручисмо два омлета. Док бесконачно чекасмо поруџбину, слушасмо бугарске камионџије како причају о лови и курвама, тј. љубави. Подразумева се да их све разумемо. Поред за сто уклизава бугарски бициклиста у латексу на 38 степени, класичан ентузијаста. Решио човек да обиђе Земљу (мада се данас све више шушка да је равна, како су веровали сви стари). Пред нама се указаше две сплачине које личе на јаје како грца у уљу и неки опиљци сезонске салате. Кафа, Кока-кола, 900 и нешто динра!!! Молим?!
Значи, толико смо се згрануле + плаветнило, да смо остале имуне не одговор. Изручисмо 900 и нешто динара и „паљба“.
Жеља за божанском утехом у Прохору, надјачала је гађење према алавости угоститеља из забити, који је оставио Новицу Тончева да му украшава двориште кафане, а наплаћује отров без погледа на плаветнило. Разочарање, лоше слутње, а после чујемо, неки Арапин купио распали хотел “Језеро” на обали и оће да прави фабрику воде. Нека, нема везе, хрлимо пуне наде ка Прохору. Кад тамо, сурова комерцијализација наших заиста искрених верских осећања.
Прво наиђемо на екипу РТСа, која се тек сад сетила да направи прилог, или емислију о стварно старим фрескама које заклањају двери у олтарској апсиди, док је нартекс препун новокомпонованих из 18. века. Гвирнем, на кварно провучем ручицу с телефоном и шкљоцнем.

Кад утом, улеће ми у кадар неко биће које себе представља као чувара цркве:
“Не можеш да сликаш”. “А како они могу?”, брецнем се, показујући прохорском керберу ТВ опрему разбацану пред олтаром. “А, ненен, они имају благослов”, кербер ме олади. “Од кога, јел од Пахомија?”, осорно узвратим, али кукавички фурнем, не сачекавши одговор.
Платимо преноћиште, храну у кафани у оквиру манастира, нема агапе, ништа. Нека мемљива стерилност уселила се у духовност. Успут поразговарам с пауном у кавезу.

57
Заточени Паја-паун, наша надревнија митска животиња, поред пчеле

Потом, одемо до извора да се напојимо директно хемијским елементима, кад већ нисмо успеле духовним. На самом излазу, пред манастирским зидинама, малтене се сударамо с усплахиреним ходочасницима који носе неку важну икону Богородице с Христом. Застану, као нас две да се прекрстимо пред светињом. Таман сам помислила како ће сила благодати прострујати кроз мене, кад ошину  наредба главног носача светиње: “Не можеш у шорцу у манастир!!!”.
Ролетна!
“Носите Богородицу, а мени судите због шорца! Ово су бермуде, мајмуне!”.

Откачила ми се гуртна. Бежимо од себе у кола. Пријатељица окреће кључ, пали ауто, пређемо 30 сантиметара и Јапанац стане. Исте секунде испалим коментар: “Пробушио нам Прохор гуму!”.
Истина, осетила сам га, главом и брадом. То знају верници, заиста и без ироније. Пријатељица одговорно прихвати присуство више силе, која нам одмах додели случајне спасиоце. На једвите јаде одврнуше точак и намонтираше нам неку помоћну кржљаву гуму.

Не сећам се ко нам је ово нацртао, али помогло је, више него путокази.

58
Тај Давидовац, исто, нема где га нема

Циљ је било Куманово, или вулканизер, било где успут. Тога није било, али због изванредних возачких способности пријатељице, стигосмо на циљ.
Међутим, вулканизер… Седам сати увече… Фрка!
Немамо довољно лове да ноћимо још и у Куманову, кад су нас већ одрали у Прохору. Кад Св. Прохор избаци адут у виду кумановског баје у кожњаку на Харли Дејвидсону, који се љубазно понуди да нас води од вулканизера до вулканизера. Не ради ниједан. Попнемо се мало више центра, кад тамо наиђосмо на задњег вулканизера у брду, после кога има само небо.
З
адњи вулканизер на небу је затворио….

60
Да ли је ово заиста био наш крај, или почетак вечне авантуре…?

Међутим, одлучна пријатељица, упути се равно код човека у кућу!
Утом, отвара врата, млади до паса истетовирани младић, озбиљног држања. Дечко је нешто мазао, вртео точкове, центрирао, премештао гуме. Трајало је најмање два сата. Када га је напослетку упитала колико треба да плати, очекујући рачун од бар педесетак до стотинак евра, кумановски цар одговори:
„Не, не треба ништа, частим“.
Помислих ко из топа:
„Ево га Прохор коначно, јавио се у истетовираном аутомеханичару!!!“.

Задовољне расплетом, пре свега есхатолошком ситуацијом, охрабрене упутимо се за Охрид, у нашу потрагу за цветићем…

Ирина Марковић

*** Наставак ове приче онемогућен је недостатком средстава за изведбу наставка путовања и озбиљнијег улагања у епилог у одсудном историјском тренутку.
Текст се може схватити и као апел свим иоле свесним људима!

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.