ЛЕЊИ РАЗУМ


“Ја сам једaн обичан тврдоглави мазохиста“, кажем то у мушком роду, да овој изјави дам више ауторитета и њоме потхраним  свеопште  дубоко осећање мушке надмоћи. Ово пишем да бих вас натерала да поверујете у моје херојство и чедност, јер докле год имам свест о непресталном дијалогу с Богом, могу да се надам опроштају.

Escher „Relativity“

Међутим, не разговара човек с Богом увек кад мисли да с Њим разговара. Понекад разговара и са неким другим, с једним тајним саговорником, кога уопште није свестан.

Нажалост, истина је да човек готово никада не разговара са собом самим, иако је у то чврсто уверен у својој самољубивој гордости.

С Богом човек разговара углавном никад, или веома ретко. Најтеже од свега у животу је разговарати с Богом и само ретки стекну ту привилегију. Они који су успели да завире у Оностраност непосредним доживљајем, уједно су успели да допру до себе у најјаснијој светлости – угледали су (созерцали) праву слику о себи. Тај тренутак је тренутак “Венчања Неба и Пакла“, помирења вере и разума, када они постају једно, као што су то били у временима пре источног греха, спојени у мистичком јединству. То је уједно и највиши резултат који философија може постићи у погледу разрешења својих антиномија. Једна љубавна синтеза, такорећи.

Горе поменути Тaјни саговорник, Он највише воли да се прерушава баш у оног који је уверен да разговара са самим собом. Као и самог Бога и Њега човек може научити да осећа свесно и препознје лажну срећу којом га вешто опија. То је вештина, или боље је рећи врлина, разборитости (фронесис, φρόνησις), у којој је монашки занат неприкосновен.

Зато је ово прича о двојности, али не оној исусовској, она је идеал, него о нашој, људској – она је Армагедон!

Иако се душа исконски опире патњи, она много тога чини да ту патњу беспотребно увећа.

Зашто?

*** Није могуће за самосвест да тачно утврди тренутак преласка душе из једног „царства“ у друго, иако се прелаз догађа у времену као и покајање. Људски унутрашњи опажај не досеже до јасне спознаје о њему. И грех и покајање догађају се у искуству и зато нема говора о човековом метафизичком злу, па самим тим ни о Божијем, уколико у појам Бога спада апсолутна врлина, а у појам човека слобода. Из овога, пак, неће следити немогућност  могућности постојања максимума зла сабраног у једноме бићу, такође, створеном од Бога. Актуализован максимум недостатка врлине. Огреховљени, пали човек, који је крочио једном ногом у царство небића, тај догађај потискује до заборава, премда никад у пуној свести о његовој драматичности. С друге стране, после покајања радост озарује читаво биће и тај догађај остаје постојан у сећању – најјасније запамћен. За разлику од гордости, покајање руши ограничења постављена временом, побеђује пролазност и закива човеку поглед у вечности. Из перспективе вечности, покајање бива освешћено самом бистрином тог погледа, па га зато тако јасно доживљавамо. Наслућујемо опроштај. Али, као што је на почетку речено, ту привилегију имају само они веома ретки духовни прегаоци. Остали упадају у волшебне замке оног Тајног саговорника, који се заодене у нас саме, а веома често и у самог Бога, па и анђеле. Тада, душа бива иницирана у потпуно другачију форму, форму где је количина једини критеријум. Мења се у ритму корака којима плеше. Функција ствара структуру. Модерна неуронаука, дефинитивно је доказала неуро-пластичност свиве масе, баш као што је Платон описивао утискивање идеја у душу као у воштану плочу. Разлог зашто већина крене путем „коликоће“, то је због прирођено пролазне природе свих ствари у свемиру, те могућности бесконачне деобе до ништавила, то јест, онога из чега смо створени – Ex nihilo. Тако се над човеком надвила гиљотина степеновања, градације, класификације, предодређених правилима свођења стварности на мерљиве јединице; омеђених редукцијом, свођењем конструктима чистог логичког раз-ума.
Научни метод је чиста намештаљка и ништа уистину није доказано. Чак није пружена ни довољно задовољавајућа дефиниција самог појма доказа. Да не говоримо што није доказано ни „постојање спољашњег света“, како је то ингениозно извео један од великана савремене западноевропске филозофије George Edward Moore

http://selfpace.uconn.edu/class/ana/MooreProof.pdf

Mислећи да је у поседу Велике Мудрости, бога Новог доба – Прогреса, расцепкан, успева ли да елиминише оног Тајног саговорника, злог Декартовог Демијурга, који нас намерно вара, или га, напротив, васпоставља?

Није згорег поновити да ко нас једном превари, учиниће то и други пут, баш попут наших варљивих чула. Методском сумњом, медитативним, готово екстатичким заносом, клизи Декарт полако, али сигурно, у пакао најдубље метафизичке сумње, у метапсихотичко стање у коме остаје без удова, без читавог тела на крају, да би се онда запитао:

А, шта ми остаје?

Остао му је Cogito, као неки бандит из друге галаксије! Јер, друг Когито нема душу. Он само констатује, штриклира, „апрувује“. Без њега не може ништа, прво Он, па онда све остале идеје. Као кад професорица прозива редом цео разред да се установи ко је ту, а ко побегао с часа – мора се потврдити при-суство. Али, онда се Декарт досетио, можда да би се умилио римокатоличкој струји, па у духу античке трагедије, уводи Deus ex machina у виду самог Господа као гаранта јасности и разговетности наших идеја.

Добри Бог ставља вето на идеје, или римокатоличка црква на Декартове?

И, као што рекосмо, због коначности творевине – душа се мења, а Божији лик по чијем обличију смо створени, та наша права праслика, јединствена у свим световима, опире се и не присиљава „природу да чини скокове“.

Баш зато тај исти Добри Бог не дира у дарове који одређују човека као биће слободе, пре било какве борбе за опстанак.

Дочим, у свести која је начинила прелаз у бескончну квантификацију (као њеног главног одређења), душевна задовољства своде се на паклене муке у потрази за све већим и бољим, што никада не може бити сасвим задовољено; доживети бољи оргазам од сваког претходног, бољи од сваког замисливог, доживљеног и недоживљеног, извор је најдубље анксиознаости и колективне неурозе савременог човечанства. Сама идеја прогреса у себи садржи анксиозни поремећај, ментални грип данашњице. Таквом душом овладало је начело „апсолутног релативизма“ и напросто речено – она се мучи!

Верујући у апсолутни принцип релативности, на први поглед, лакше је изборити се с тајнама васионе и хроничном траумом егзистенције, која није исто што и есенција. Отуд анксиозност. Из чега опет следи да без оног гаранта истинитости, нема никакве наде да се од исте избавимо.

„Човек-машина“, тад наступа тријумфално инаугуришући принцип линије мањег отпора, опортуне болести човечанства. А, да би се спровео у дело, потребно је максимално улењити ум. Међутим, свођењем стварности на алгоритам, инаугурише се заправо ново божанство. Тихо, подмукло и прикривено.  

Због истовремене, сталне, и једнако мучне, тежње за вечношћу, за мировањем, то јест, задржавањем неумитног тока времена у неком облику коначног задовољења престанком неутажене потраге за све већим уживањима, човек је увек у метафизичком искораку: запремином у простору и времену, а тежњом у вечности. Том тежњом за непролазношћу, поништава се претпостављени след момената бивствовања, који неумитно води у распадање телесног. Заробљен у вртлогу пролазности, запремине и количине, човек, готово увек, погрешно тумачи наслућено стање њиховог одсуства. Постигне ли делић тог стања аскезом, или којим другим начином, заборавља да оно није апсолутно за временито биће, али тада, одједном ишчезава његово начело апсолутног релативизма и он осећа велико олакшање. Отеловљује парадокс човека, који мора да прође између Сциле бића и Харибде небића.

У нама се тако преплићу начини хоризонталног и вертикалног бивствовања, по законима неке нееуклидске геометрије, а ми бисмо желели свим пренапрегнутим струнама свог бића да одсвирамо бар једну смирену мелодију, која ће трајати довољно дуго да је можемо измерити степеном среће коју осећамо.

“Човјеку је срећа непозната
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ

П.П.Његош,
„Луча Микрокозма“

Оно апсолутно неподељено у (мета)физичком свету, најелементарнија честица, монада, семени логос, Еуклидова тачка, схваћени су несхватањем могућности престанка деобе, јер ум напросто не може да појми сопствену дезинтеграцију, тј. рашлањавање до губитка самосвести. Свест о могућности сталне деобе доводи нас до појмања ништавила, а немогућност појмања ништавила у пуном обиму, враћа нас до метафизчког монас (једно), које је ван свих прирока (категорија), у шта спадају квалитет и квантитет, као и све релације и које трансцендира, тј. надилази мноштво и разлику. Али, тада опет бивамо враћени на почетак зачараног круга, никада сасвим задовољни оним што имамо, увек тежећи за нечим већим, бољим и још недоживљеним, што ће превазићи све претходно. Нечим прогресивним.

Само миленијумским духовним искуством установљеним канонским исповедањем вере, осећајни део нашег бића, појављује се у души пречишћен, налик оном пре Источног греха. Пра-основа осећања тада се јавља као најјаснији Лик Божији у човеку – одиграва се уток луче вечности у временито. Том дијалектиком онај негативни парадокс ишчезава и јавља се нови, далеко позитивнији – временитој души отвара се “прозор“ у ванвремено. У том осећању тријумфује врхунска естетика васионе, с обоженом људском душом као њеним најсавршенијим изразом.

Међутим, многи су подвиг вере, који доводи до обожења човека, поистоветили с очекивањем премије на лутрији, испуњењем гатариног предвиђања и слично. На тај начин, људска судбина ставља се у руке безумним стихијама и слепим силама, само да би се избегао напор да се превазиђе самољубље. То је највећи могући напор за човека – изместити себе, за себе и у себи, из центра васионе; не бити себи најважнији (иако веома важан), већ цео људски род осећати као себе – волети ближњега као себе самог. Измештањем себе, за себе и за свет, из центра света, не значи да човек треба да се сурово обезличи, што представља бојазан сваког атеисте. Напротив, то је једини начин стицања пуног личног идентитета. Тада се постаје личност у највећој могућој мери, јер она задобија атрибуте вечности. Стицањем вечних врлина, она се заправо растаче сабијањем у таутологију. А, велика је разлика између логичке и емпиријске таутологије, када је истина исто што и лепота и правда у једној конкретној особи, наиме у њеном делању. Уосталом, то је последица сваке исправно вођене духовности. Упркос томе, хришћани мисле да је у нирвани и самсари неминовно уништење ипостаси (божијих личности), а брамини да хришћани вређају божанство тиме што његову апстракну суштину конкретизују.

Поред упорности у лењости за спасење свога бића, постоји и упорност у немогућности да се побегне од сопственог одраза у другим бићима. Слепило за другост и другог је оно што се назива самољубље, док је богољубље, најделотворнији начин другољубља, али и једино право самољубље. Да је самољубље облик лењости, лако се уочава ако се осврнемо на чињеницу да је увек лакше бити еогиста маскиран у филантропа, него бити искрени филантроп.

Постоји један моменат када се ум улењи и то је исто као и његово лагано самоубиство. Тада настаје једна нова осећајност: увек неутољена жеђ, ала која постаје баук.

Осећања осећаја повезана су лењим разумом у смислену целину, а чију смисленост чини сама рационално-естетичка природа човекова. Та целина има смисао и симпатју само за себе, сачињава подстварност сачињену од доживљаја пријатности и непријатности и одређује психологију, карактер личности. Она представља архетип палог човека.  Неосвешћени импулси прародитељског греха, коначно су формирали колективну свест данашњице.

Филозофија палог човека добила је своје најјасније одреднице у времену Ренесансе. Заснована на готово неосвешћенм и опскурним премисама, до данашњих дана дала је највећа постигнућа људског духа, али и отворила пут ка савршеним злочинима. Једно без другог у историји човечанства изгледа да не може. Додуше, један њен битан огранак се уз помоћ математичке методе и окамовог бријача (оне сурове редукције с почетка текста) развио у модерну науку и у, слободно могу рећи, све оно чиме се дичи модерна цивилизација. Други део је прешао у сујеверје простог пука, али, с друге стране, и у нацрт Нове религије, Новог вавилонског царства.

А, у том новом-старом царству, царује нико други до ЛЕЊИ РАЗУМ.

Он је онај разум који одбија да постане ум, онај који одбија да учествује у активном уму исламских философа, али и онај чије сећање је похрањено на фотографијама и у компјутерским чиповима, у вештачким екстензијама наших чула. Пре проналаска фотографије сећања су живела у мислима, књигама и на сликарским платнима, данас је сећање лењо и уопште не чуди што је човек постао смртно досадан и некреативан. Све је разоткривено до сржи, те је машти преостало мало тога да измашта.

Такође, добар пример је и тобожња делотворност психијатријских и психолошких метода, која се свела на то да болесници вегетирају дрогирани тешким лековима. Пракса која је млада и препотентна, прогласила је један мрачни ентитет, са којим су нам веза једино снови, халуцинације, хипноза и слично, на пример, дејство халуциногених дрога, несазнатљивим божанством наше психе. Тако је нешто у нама што нема самосвест, проглашено господарем и тумачем наших осећања и понашања. Оно инфериорно, подземно и лошије, које је извесна ментална селекција изопштила, проглашено је супериорнијим, еминентнијим и бољим. Очекивало се да нешто што има фундаментални недостатак, објасни други недостатак који се налази у самом човеку, а који је Фројдова психоанализа тако тријумфално ископала из најмрачнијих дубина људске несвести. Копајући тако дубоко, вршећи брутално аналитичко сецирање стварности, неминовно губимо увид у целину, као и у сврху постојања. Напослетку, сам Бог постаје нам потпуно излишан моменат синтезе знања и осећања, а наместо њега долази онај недостатак, који бива апсолутизован. Његових имена има много: фолклорних, митолошких, теолошких, па чак и филозофских, као на пример неоплатоничка  лишеност.

Овде покушавам да покажем да тај апсолутизовани недостатак мора бити личност, као и сваки човек, јер постоји подударност  између имена и принципа [f(x)=x], слично глаголској именици. Истоветност имена и принципа могућа је само уколико имамо посла са таквим нечим као што је жива личност. Зато никако не може бити формализована и живети живот пуке апстракције, universalia sunt realia, у овом случају не пролази, само зато штo наивни човек одбија да поверује у персонификовано зло.

Giotto „Diavolo“

У потрази за правом сликом

Човек  уопште не зна како изгледа, каква је његова појава, тело, а посебно лице и његов израз. Да ли се њeгово мишљење и утисак о самом себи битно слажу, или не слажу с утиском и мишљењем околине? Да ли су телесне мане које уочава, гледајући се у огледалу икако, и како, допадљиве њему самом? Да ли их он види онако како их виде други?

Најгоре је то што човек не може да осети тај утисак, да непосредно опази своју спољашњост и осети симпатију, или антипатију, према појавном себи, као што то може у односу на све друге и све друго. Недостаје му непосредан увид у оно његово највидљивије, а то је он сам  када се креће у простору.  

Како нас други виде, односно доживљавају, потпуно је другачији утисак од оног када се  гледамо у огледалу. Додавањем нових огледала још више бисмо искривили праву слику, а камером још више – што више посредника, то нам права слика више измиче.

Та права слика не може бити исључиво доступна оком, она мора бити целовита, а ми појединачно чуло за такав опажај немамо. Упркос том недостатку, ипак стичемо осећај привлачности и одбојности према некоме, или нечему. Имамо, додуше, орган који синтетише све чулне подражаје и ко зна још које, а да ми тог процеса уопште нисмо свесни. Тај орган зове се мозак с централним нервним системом. Иако су неурологија и неуро-феноменологија знатно напредовале, још не могу да дају задовољавајуће објашњење појаве свести. Не мање тајанствена је спознаја нашег оруђа за логичко расуђивање, као и саме априорне спознаје.

Наш дух нема довољно јаку моћ одражавања, да би себи представио себе у пуном обиму. Метафизички носилац савршених образаца, илити парадигматских идеја, обично бива Бог и питање је да ли је тај носилац нужно личност, или безосећајно начело и да ли је могуће да је тешко оштећен у домену ћудоредности (етике), чиме му се одузима атрибут апсолутног савршенства. Да ли уопште може бити биће као такав и да ли их напросто има двојица? Један који даје праву слику и други који је злонамерно квари? То се питао и Декарт и то га је довело до две ствари: опреза у суђењу (епохе) и најдубљег очајања у виду метафизичке сумње.

Иако је још Парменид утврдио да се небиће не може изрицати (наиме појмати), питање је овде да ли оно ипак може постојати? Како га замишљамо и да ли уопште можемо да га замислимо, сем као бесконачни збир недостатака?

Небића очигледно нема, али зато би могао постојати метафизички носилац зле воље. Основа зла, зло отелотворено у конкретној личности. Недостатак добра може се пририцати (заправо, одрицати) стварима у језику и мишљењу, али свака ствар може и даље да постоји упркос бројним недостацима у стварности, па што онда не би могао и тај метафизички носилац зле воље, кваритељ праве слике? Ако верујемо да постоји нешто што у себи има минимум  доброте, а поседује савршену интелигенцију, која не подразумева добру намеру, то би онда било нешто што нема душу да њоме осећа, али има памет да другоме нанесе бол?! Али, како било шта може постојати без душе, која је извор животне енергије? То „нешто“ свакако је има, али је питање какву?

Код  гностика еони полако тону у онтолошко блато, можда у Аристотелову  прву материју, која је равна ништавилу, а сви они и Архонти боре се око божанске искре која је човечија душа да би се повратило нарушено преломатско јединство (што би било нешто као апсолут изнад самог Оца); Бог тј. Отац спасава се кроз човека и обратно, самоспознаја Оца потом иницира процес еманација.

У манихејској визији честице Светлости треба да се ослободе из таме, а конгломерат до тада познатих пророка, које је послао Отац, који је Личност, њихови су избавитељи. И у овој игри, Игру осмишљава Отац. Дакле, увек се појављује један носилац свега, само је питање да ли то Све обухвата и оно што није ништа и да ли је то Ништа нужно зло?

Ко, или шта, је тај носилац, или ималац праве слике и да ли је неопходно да човек поседује сазнање о њему као и доживљај праве слике, питање је које онда можемо свести на питање о сврсисходности самог човека.

Можда би тај свеобухватни, интегрални, поглед човеку управо искривио праву слику, стварајући неку врсту кубистичке стварности. Збијање свих углова и перспектива предпоставља и збијање времена, тј. његов престанак за људски опажај. Значи, и онда када би нам таква слика била представљена, ми бисмо били у немогућности да је опазимо.

У том смислу, да ли су кадрирање и монтажа, тј. покретне филмске слике, као и цела миметичка делатност, расветљавање мистерије о човековом спољешњем изгледу или, пак, стварање тоталне илузије?           

Ако би, хипотетички, људски дух био прочишћен  апсолутном јасношћу и разговетношћу  божанске  спознаје, истог часа би изгубио сврху свог постојања; да спозна Бога, или савршенство у највећој могућој мери, или, да удовољимо атеистима, да постигне највећу могућу срећу, иако је сама спознаја Бога, као највећег могућег савршенства, највећа срећа коју човек може постићи. Људски дух у стању свезнања био би божански, те би онда и сам Бог постао излишан, а ако би Бог постао излишан, то би постао и сам човек као његова творевина. 

Не  постоји  уређај  који  може  да нам  да  ту праву  слику нашег спонтанитета, онакву какву бисмо је доживели да можемо да се видимо, тј. не постоји уређај који може да пренесе сам лични доживљај утиска неке особе о нама, јер ми бисмо волели да видимо како нас други виде, да завиримо, макар и на тренутак, у туђи опажај нас самих. На крају остаје само то да свако поседује опажај сваког другог, сем себе самог.

Тргајући за непосредним доживљајем наше спољашњости констатујемо да себе можемо да видимо само  из неког одређеног правца и под одређеним углом. Такву слику нам даје одраз у води, стаклу и огледалу. Како  је  бити виђен из свих праваца у исто време и да ли то сазнање битно доприноси нашој самоспознаји? Онда би филмска монтажа знатно унапредила лично самопознање, али догађа се управо супротно: многи филмски глумци почињу себе да доживљавају у лику онога кога су глумили на целулоидној траци; постају опседнути привилегијом да себе могу да доживе изражајније него остали, али често заврше код психотерапеута због проблема с личним идентитетом. Позоришни глумци се, пак, огледају у реакцијама публике и критичарском перу, што може дати исти резултат. У том случају не смо да нису близу праве слике о себи, већ су се од ње удаљили толико да су завршили у некој потпуно другој слици.

Несликовно представити себи слику себе самог, услед недостатка непосредног сликовитог доживљаја сопствене спољашњости, једино је што човеку као таквом преостаје.

Бојан Константиновић

Ипак, да не буде забуне у називима, ми заправо никада не можемо очекивати да се ту ради о пуком представљању, овде се заправо трага искључиво за доживљајем. Трага се за непосредним доживљајем сопствене спољашњости, а то благо, као што је више пута речено, поседују сви сем нас у односу на нас, као што га и ми поседујемо у односу на све друге, а нико у односу на Бога.

Због немогућности такве спознаје и доживљаја, јавља се као последица нешто што би се могло назвати мит о неприкосновености личног доживљаја. Тај мит дистинкно је обележје постмодерног човека. Наиме, долази до тога да у естетском суду тј. доживљају, наш лични доживљај проглашавамо за необорив критеријум вредности. И то би било у реду да се човек на томе заустави, али неретко се догађа да лични суд намећемо другима управо као универзални критеријум вредности. Ипак, постоје људи који су извежбали свој опажај и у пуној самосвести изобразовали дух и перцепцију како да усваја тј. посматра предметну стварност, нарочито ону коју је људска вештина створила.  

Мит о личном доживљају као универзалном критеријуму процењивања уметничког дела, само је преображена жеља за надмоћи суда неке личности, а у ствари иза ње се крије суштинска лењост да се научи доживљавати права уметност и стварност кроз љубав и склад.  Јер, склад подразумева дисциплину и одрицање. Овај подвиг, готово је раван оном монашком. У том смислу слажем се с Николајем Хартманом, који сматра нам свако успешно уметничко дело открива своју унутарњу нужност.

Са стране посматрача јавља се, дакле, двојаки елитизам: оних извежбаних (“монаха“) и оних неизвежбаних који се руководе личним доживљајем, а ту спада скоро читаво човечанство. То уопште није чудно, јер тај је лични доживљај једини посед који је апсолутно неотуђив од сваке особе, чак и оне с оболелом личности и психом . Ово се односи како на спољашњу, тако и на унутрашњу перцепцију, како на сам доживљај, тако и на доживљај доживљаја.

Међутим, ипак треба имати у виду да  правилност доживљавања непогрешиво открива вредност бар у уметности, а тиме и себе устоличава као критеријум за додељивање особине изванредног. Ово закономерно опажање (захватање) управо чини тај елитизам оправданим и ову причу своди просто на то да ли је неко меродаван у процени нечег, или није, и шта је то што његов суд чини изврснијим од суда других.

Шта доживљај чини закономеним и истиносним?

Хераклит је још давно закључио да “многозналаштво не учи мудрости“  и да треба “ослушкивати Логос“, да би каснији философи ту тему развили до става да се познавање великог броја чињеница самих по себи не може назвати знањем у правом смислу, јер оно што тој набацаној гомили пружа смисао је један “поглед одозго“, савршена представа, идеја, наиме представљање, или интерпретација теоријом. Цео процес је увек ex hypothesi. Појединачне чињенице ваља ставити у виши смисаони оквир, који мора бити одређен од стране нечега што нема природу пуке чињенице.

Без непосредног, целовитог чулног утиска о нашој спољашњости, себе познајемо само изнутра, неким самодоживљајем који је као неко трајно стање, неки пред-предуслов нашег бића. То је оно што је Декарт ограничио на когито, али јасноћа и очигледност суда “его когито“ том расуђивању на крају даје обележје интуиције. Код Декарта интуиција има управо ову премошћујућу, синтетичку, сажимајућу улогу, а нама одвде и треба нека врста надсуђења. Да ли би се онда то надсуђење могло назвати баш именом интуитивна спознаја?

Шта је уопште чињеница? Истина о неком догађају, својству, бићу?

Постоји и “поглед одоздо“. Он даје објашњења ствари из самих себе. Постмодерна метода стварања и мишљења гледајући ствари “одоздо“, види само једну непрегледну раван, коју се упорно труди да “заталаса“ компликујући фабулу. Све ствари и појаве упућене су једна на другу без сазнања о томе  када ће се окончати њихов боравак у овој стварности и да ли постоји нека друга стварност, као и која је сврха њиховог постојања. Такозвани свршни узрок, causa finalis, прогнан је и зато је нестала етичко-есхатолошка  димензија научног мишљења.

То се очитује у начину осећања, доживљавања – осећања која настају од збира осета доживљених само као пријатност и непријатност, те се они углавном своде на љубав и мржњу према болу и уживању. Осетити, а не очекивати пораст личне среће, велики је изазаов за човека егоисту. Људи који поседују искључиво ту врсту осећања погрдно се називају примитивцима, душама без духа, робовима чула и страсти, а на врхунцу пирамиде декаденције суверено влада „Малигни Нарцис“, о коме ће детаљно бити речи у следећем тексту. Напротив, осећања која потичу из освешћених духовних садржаја, доводе душу до сусрета са оном правом сликом.

Онај који је то успео вољним чином, представаља природну аристократију, у изворном смислу речи – поседује врлину.

О слободи и нужности

Неумољивој Анангхе (скривенoм најмоћнијем божанству читаве Антике), фатуму, судбини, Провиђењу, Промисли, Провидности, предестинацији (и то баш у августинском смислу), увек претходи чин слободне воље. Дар слободног избора најузвишеније је дело божанске милости. Међутим, и поред сазнања о могућим кобним последицама одређеног чина, многи људи (а заправо свако је то урадио бар једном), закључују на следећи начин: “Ма урадићу то, па нека ми буде како је суђено!“. А ко, или шта, је пресудило? Ко зна колико је идиома у сваком језику који исказују ово исконско хамлетско питање:“Биће, или неће бити? Ма, нек’ буде како је суђено!“

Међутим, давањем себи слободе, зеленог светла, за извршење чина, те извршавањем истог и накнадно веровање у оно „како нам је сућено“, очигледан је софизам наше превртљиве душе. Па, суђено нам је управо онако како смо изабрали, а не како нам је неко пресудио. Нико, ако нам је дата претходна могућност избора, није могао у напред да пресуди сам нас самих. Међутим, када се догоде неке нагле и неправедне трагедије, то руши ово веровање. Догађаји који нису у власти ниједне људске слободне воље уводе опет у причу метафизичког носиоца злонамерне воље, а он, по дефиницији, до крајњих граница злоупотребљава своју слободу да греши. Чак верује да је то добро за њега, понављам уколико метафизичко зло схватамо као персонификовано.

Ова теза заступа комплементарност нужности и слободе. Нужност је само виши, шири, родни, или како год, појам појма слободне воље. То је и сасвим природно, јер та нужност је управо одлика једне једине ствари која је нужна по себи, а то је Бог, који као да нас том истином усмерава ка себи. Али када свест доживљава нужност као немилосрдну неумитност, уместо милосрдну, почиње да види Бога без љубави. Јер, шта је Божија милост, ако не најплеменитије дело божије љубави. Свест која упадне у замку демонијачног софизма, крочила је у место где се љубав не може доживети.

Да ли се обистинило гностичко пророчанство да су нам Архонти зла отели душу, или ју је наша пала воља добровољно предала?

Потребно је утврдити разлику између логичких и метафизичких ентитета и да ли се они могу каузално посматрати.

Лајбниц: слобода-случајност (fortuna) = усуд (фатум), узрок-промисао.

За слободу је довољно да нешто није подвргнуто присили, премда се покорава нужности. Оно што се с извесношћу спознаје као истинито не разликује се од нужности.

“Питања о слободи, нужности и случајности“ – Хобс и Др. Браме, бискуп из Дерија.

Бискуп: Нужност коју приписујемо свим догађајима у односу на Божије предзнање је само хипотетичка нужност.

Хобс: Чак је и само Божије предзнање довољно за успостављање апсолутне нужности!

“Ако би се у начину на који наша дела (и судови) зависе од узрока (премисе), налазиле нужност и извесност догађаја (суда) та извесност нас не би спречила да прибегнемо договарању с другима и са самим собом, наговарању, куђењу, хвали, казнама и наградама, пошто оне служе и наводе људе на деловање или нечињење.“

Истинит суд и погрешан избор, веома је честа појава код човека. Једна ствар је суђење, а друга чињеничка узрочност

Код суђења имамо премису и закључак, који даје квази апсолутна извесност у људском уму.

Први Узрок је свакако Бог.

Последица (апсолутна извесност у божијем уму) – трагови апсолутне нужности за човека

Који је разлог постојања премисе?

– Постојање закључка тј. смисла, значења. То је уједно њен први и крајњи разлог.

Шта јемчи њену извесност?

– То да се она једноставно види извежбаним и позорним духовним оком у закључку, или да се предикат очитује у субјекту.

Ко пре постаје закључак или премиса, тј. за кога је прво по реду премиса?

Или је наводно сама по себи прва тј. логички прва. Ми тумачимо органску и неорганску природу логичким језиком када накнадно растумачујемо начин сопственог схватања, а доживљавамо је у сваком случају не онако како је тумачимо.

А шта јемчи извесност узрока и који је разлог његовог постојања?

Лакшке је из субјекта издвојити предикат него збрајајући предикате наслућивати обухватност субјекта. Најнеухватљивије код субјекта је да предикатима реконструише непосредни утисак обелодањен доживљајем истог. Овде се говори о смислу који се не може језички формулисати, то је квалитет различит од језичког израза, он није нешто што се прима на подсвесном нивоу, већ очитовање најпозорније свести. Истовременом спознајом тог субјекта, чак и онда када је он сам себи предмет спознаје.

То је због мишљење = биће.

Није исто субјекат и бивсвујуће, субјекат садржава предикат логички, по логици изведеној на основама природног језика, а суштаство на неизрецив начин изражава себе, органски и мистеријски. Мистерија је у томе, управо лајбницовски, што се у том најпојединачнијем огледа на посебан, неизрецив, начин читава васиона и све у њој. Nomen omen est у мистеријском смислу.

На почетку су разорили свест као јединствену, тако што су постварили њене моћи и дејства. Таквим приступом, о њој се не може ништа рећи, јер је то као кад би се очекивало да вам неко ко не зна ваш језик, одговара на њему. Да би се разоткрио непосредан језик свести, а да није изражен у фреквенцијама, физичким формулама и медицинским терминима, потребна су тананија посматрања, увек с претпоставком да је то језик невероватног појмовног сажимања. Заправо термин “појам“ не може се овде применити на говор о свести, јер он логички следи из саме дефиниције свести која нам је непозната. Последице претпоставке се урачунавају као премисе у закључивање о свести, што није исправан поступак. Међутим, када би оне представљале не премису, него могући оквир, домен, средину, или околину у којој се уопште може извршити процес закључивања, да ли би се онда та “околина“ могла назвати једним стањем свести и коначно самом свести.

Осећања као промишљени осети, сведочанство су мистичне квази интелигибилне компоненте перцептивног апарата. Али, како каже Максим Исповедник: “Осет је неразумни део који нас обележава према слици животиње“, али „Човек упркос свом паду не губи целосност свога суштаства“.

Овај закључак могао би се, дакле, применити и на Првог палог Архонта.

И да закључим:

„Theurgic union is attained only by the perfective operation of unspea­kable acts correctly performed, acts which are beyond all understan­ding, and by the power of the unutterable symbols intelligible only to the gods“. (Iamblichus, Myst. 2,11; cf. Luck 1989, 186).


Chagall

RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.