Мапа која не постоји/El mapa que no existe


         Умеће (τέχνη) израде топографских мапа засновано је делом на емпиријској спознаји одређених места (τόπος) у простору који нас окружује, а чија је релевантност утврђена критеријумима онога што спада у географску науку[1], наиме, релевантним тачкама у хоризонталној равни чулима доступног простора, а делом на, из математике позајмљеној, методи пропорционалне редукције датих ентитета представљених координатним системом, који је само један  симулакрум реалног простора. Или, једноставније речено, представља закономерно поједностављење представе реалног простора по коме се крећемо и по коме се можемо кретати. Оно у чему се картографија поклапа с осталим наукама је покушај једног таквог захвата који би у највећој могућој мери и с великим степеном вероватноће, валидно описао део стварности. Покушај који човека ставља једним делом у визуру Бога.

Дакле, у оквиру у напред задате и очекиване сврхе, умеће израде топографских мапа у потпуности задовољава премисе на којима почива у оквиру свог унутрашњег система. А то је оно што му обезбеђује конзистенцију и самим тим извесност. Географија је један од најнепосреднијих, и да не кажем најбаналнијих начина представљања ствари спољашњих нашем духу. Стога, зашто би од ње очекивали да нам да оно што излази из њеног сопственог домена, на пример интерсубјективне садржаје свести, естетске доживљаје, или да пак прекроји интерпретацију симбола без мистичке позадине у симболе вишег реда и дубине.

Међутим, да се вратим на поједностављивање као основном методолошком путу у чијој се жижи стичу све науке и технике човечанства. Уосталом, сам природни језик, као и сви остали вештачки, симболички и формални језици, су поједностављења стварности, која сачињавају врсту подставрности, а опет нам је, парадоксално удаљавајући се од ње, откривају у највећој могућој мери. Слика стварности коју види око разликује се од оног како je види наука. Јер, да није тако све би се претворило у ћутање, неизрецивост и вечно мировање; цео свет би се нам се открио у једном јединственом тренутачном и безвременом доживљају. Ово подсећа можда на стање у коме су били Адам и Ева пре Источног греха, када су ствари имале своја права имена, то јест када су имена изражавала праву суштину ствари; говор универзума који се садржи у појму грчког Логос и оријенталног Тао.    

Метода о којој говорим је можда она за чијим проналаском је толико жудео Декарт, наиме његов идеал био је mathesis universalis, а коју је на други начин открио много векова пре њега један енглески теолог и философ, оксфордски професор, по имену Вилијам Окам (William of Ockham, око 1285-1349). Касније је њена суштина изражена познатом синтагмом Окамов бријач (Ocham’s razor). Он се и дан данас користи, а заслужан је за постојање великог здања модерне математичке логике, чији је најеминентнији практички резултат, ни мање ни више, него компјутер.

Сутра ће то бити киборг, или вештачки електронски човек, тј. робот који се, кажу нови материјалисти, неће разликовати од правог човека, а то питање повлачи друго о материјалности или нематеријалности душе и са њим вечни спор око феномена свести и самосвести. Јер, ако је душа материјална онда се свака ментална болест може излечити скупом различитих физичко-хемијских, дакле материјалних, средстава (као што сe показало да не може). Додуше, многи се надају да ће тај дан осванути када ће пилула, или генетски инжењеринг, моћи да реше све медицинске проблеме укључујући и коефицијент интелигенције. Прогутам пилулу и постанем Тесла, или Милева Ајнштајн!

Невероватно, човек на врхунцу своје еволуције постаје амеба која репродукује саму себе од себе саме.

Да би се описао систем свеколике стварности, човеку би био потребан Божји ум, то би бар требало свакоме да је јасно, као што нажалост многима није.

По мом дубоком уверењу мапа која не елиминише детаље који сачињавају “espacio vital“ , а поврх свега не елиминише оно естетско из њега, као што је “una bonita puesta de sol“, налази се у великим дeлима класичне светске књижевности, али онда то не би требало да се зове “мапа“, то јест, не би требало позајмљивати термине из науке неприкладне да захвати већи број слојева стварности да би се именовао феномен тако сложен као што је овај. Упутније би било да се конструише нов термин из сопственог идиолекта.

Дакле, да би се описала стварност која сачињава унутрашњи свет неке личности потребно је пронаћи језик њеног интерсубјективног доживљаја објективне стварности, а то је исто као и рећи потребно је бити он сам.

Да, постоје две стварности: једна субјективна и једна објективна, чије су се границе скоро изгубиле у клишеима уживања, с једне, и клишеима научне интерпретације објективне стварности, с друге, укључујући и Окамов бријач.

Свака личност има свој кључ за интерпретацију стварности. Тај кључ настаје бескрајним посредовањем индивидуалног духа и његове спољашњости, он је сложенији и од саме генетске шифре и не може се изразити у потпуности ни једним ликовним симболом, уопште, никаквом метафором. Међутим, не почива ли управо целокупна уметност на покушају да се пронађе овакав кључ.

Додуше, многи су се, ипак, сложили у томе да је поезија најбоље средство за изражавање неизрецивог, док су само ретки успевали да то постигну и прозним изразом.


[1] С тим што географија не задовољава појам науке у строгом смислу, јер за своје постојање не захтева  a priori конструисање теорије која би чувала њену конзистентност,. Конзистентност географије као система почива на индуктивним премисама, да би се, на крају, дошло до извесних општих закључака, који се никако не могу сврстати у апстрактно или теоријско промишљање стварности.

Alors, dans le contexte d’une finalité prévue et recherchée à l’avance, l’art de dessiner des cartes topographiques correspond parfaitement au prémisses sur lesquelles il repose à l’intérieur de son propre système et c’est justement ce qui lui garantie la consistance et de ce fait la certitude. La géographie constitue une façon des plus simples, pour ne pas dire des plus banales, pour représenter le monde extra-mental à notre esprit. Par conséquent, comment peut-on s’attendre à ce qu’elle nous apporte ce qui dépasse son domaine ;  Par exemple, les contenus intersubjectifs de la conscience ou les sensations esthétiques. Ou alors, pourquoi espérer que la cartographie puisse procéder à une transformation de l’interprétation relative aux différents types de symbole de façon à interpréter les symboles d’ordre inférieur, ceux qui n’ont pas de fondement mystique comme il conviendrait d’interpréter des symboles d’ ordre supérieur.

L’art de dessiner des cartes topographiques se fonde, en partie, sur des connaissances empiriques d’endroits définis dans l’espace qui nous entoure et dont la pertinence est déterminée par les critères relevant de la géographie*. Ce sont des points définis sur un plan horizontal et accessible au sens. Ils relèvent, en partie aussi, d’une méthode empruntée des mathématiques. C’est la méthode de la réduction proportionnelle** des entités données représentées par le système de coordination. Ce système est le simulacre de l’espace réel. Ou, plus simplement dit, cet art ne représente que la simplification de l’idée de l’espace réel dans lequel nous circulons et dans lequel nous avons la possibilité de circuler. Le point commun entre la cartographie et les autres sciences ne se trouve que  dans sa tendance à inclure les choses, représentant dans une large mesure et avec la plus grande exactitude, la description d’une partie du réel.  Cette tendance témoigne de l’aspiration de l’être humain à se placer dans la perspective de Dieu.

Je reviens au processus de réduction, chemin méthodologique essentiel. La réduction est  la méthode commune à toutes les sciences et toutes les techniques de l’humanité. Finalement, le langage naturel lui-même, comme des langages artificiels, symboliques ou formels, ne sont que des réductions du réel et ne constituent qu’une forme de sous-réel. Aussi et tout à fait paradoxalement en nous éloignant du réel, les divers langages artificiels nous le révèlent, dans une large mesure. Si les choses n’étaient pas ainsi tout serait silence, l’indicibilité et repos éternel ; le monde entier se présenterait à notre esprit en une seule et unique sensation instantanée et atemporelle. Ceci fait peut être penser à l’état dans lequel se trouvaient Adam et Eve avant le péché originel, quand toutes choses avaient son vrai nom ou plus exactement, quand les noms reflétaient la véritable essence des choses ; la langue de l’univers que contient la notion grecque du Logos ainsi que la notion extrême-oriental : Tao. Cette méthode pourrait être justement celle que Descartes avait tant voulu découvrir. Son idéal se nommait Mathesis universalis mais la méthode qu’il souhaitait découvrir avait déjà été découverte plusieurs siècles auparavant par un théologien et philosophe anglais, professeur de l’Université d’Oxford nommé William Okham (environ 1285-1349). Plus tard l’essence de cette méthode a été exprimée par le célèbre syntagme du Rasoir d’Okham. Ce syntagme est toujours d’actualité et il est le fondement même de la logique mathématique moderne dont le résultat pratique le plus éminent n’est ni plus ni moins que le fonctionnement d’un ordinateur.

Dans le futur, il se peut que ce soit la création d’un androïde ou autrement dit, d’un robot, homme électronique et artificiel qui d’après les dires des néo-matérialistes ne pourra pas se différencier d’un vrai être humain. Ce problème, bien sûr introduit la question du caractère matériel ou immatériel de l’âme et parallèlement, aussi, intensifie le débat éternel relatif aux phénomènes de la conscience et de la conscience de soi. Si l’âme est matérielle toute maladie mentale pourrait être guérie (il a été démontré que ceci n’est pas possible) par un ensemble de moyens physiques et chimiques différents. Néanmoins, beaucoup espèrent que le jour viendra quand une gélule ou une machination génétique pourrait résoudre tous les problèmes médicaux y compris celui du coefficient d’intelligence. On avalant une gélule on atteint le coefficient d’intelligence d’Einstein Mileva et Tesla. Ce qui parait incroyable c’est que l’homme qui est maintenant au sommet de son évolution redevient une amibe qui se reproduit artificiellement. Mais, ici commencerait une histoire, plus dangereuse et plus complexe encore que je n’ai pas l’intention de raconter maintenant.

Pour décrire le système du monde réel dans sa diversité l’homme aurait besoin d’avoir le même intellect que le dieu tout puissant. Ceci devrait être clair pour tout le monde comme ça ne l’est malheureusement pas pour beaucoup.

J’ai la conviction profonde qu’une carte topographique qui contiendrait les détails représentant l’espace vital avec toute sa dimension esthétique, comme serait « una bonita puesta de sol », se trouverait dans les grands classiques de la littérature mondiale et ne serait pas alors qu’une « carte topographique ». Il ne convient pas d’emprunter les termes, comme celui de « carte topographique », à des sciences inappropriées qui n’ont pas la possibilité d’englober plusieurs couches de réalité pour nommer un phénomène aussi complexe que celui qu’on vient d’évoquer ici. Il serait mieux de puiser dans son propre idiolecte et inventer un nouveau terme.

Alors, si on voulait décrire la réalité du monde intérieur d’une personne il serait nécessaire de découvrir le langage de sa perception intersubjective de la réalité objective. C’est comme dire qu’il faudra devenir cette personne elle-même. Effectivement, deux réalités existent : une réalité subjective et une réalité objective. La frontière entre les deux s’est presque perdue par les clichés relevant de la jouissance d’une part, et par ceux des interprétations scientifiques de la réalité objective (y compris Le rasoir d’Okham), d’autre part. 

   Toute personne possède sa propre clef pour interpréter la réalité. Cette clef se crée par une sorte de médiation éternelle entre l’esprit individuel et le monde extérieur. Cette clef est plus complexe que le code génétique lui-même et ne pourrait s’exprimer en totalité par aucun des symboles visuels ni par aucune métaphore. Cependant, tout art repose, semble t-il, sur la tentative de retrouver cette clef.

En vérité, la plupart est d’accord que la poésie représente le meilleur moyen pour exprimer l’indicible. Rare sont ceux qui ont réussi d’atteindre ce but par la prose et ce qui est encore plus rare c’est de réussir cet exploit par la création des systèmes philosophiques.

Irina Markovich

* Il faut savoir que la géographie bien que considérée comme une science à part entière ne satisfait pas à la notion de science strictement parlé car elle ne nécessite pas pour son existence la construction à priori d’une théorie justifiant sa consistance. La consistance de la géographie en tant que système repose sur des prémisses inductives pour atteindre, en finalit,é certaines conclusions générales qu’on ne pourrait considérer comme réflexion ou conclusion abstraite et théorique relative au réel.

** Il s’agit précisément de la méthode trigonométrique.

 ******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka) 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.