ГНОСТИЦИЗАМ


Епохални проналазак гностичких јеванђеља, који се догодио у децембру 1945. године у Горњем Египту у близини места Наџ (г) Хамади, праћен је мрачном причом о најсуровијој крвној освети сељака Мухамеда Алија и његове браће. Ћуп у коме се налазило тринаест папируса у кожном повезу умало није завршило у ватри, јер их је њихова мајка из незнања користила за потпалу заједно са сламом по којој су били расути.

У страху од полиције Мухамед је неколико књига дао на чување једном свештенику, а недуго потом, књиге доспевају у руке месног учитеља историје, који их, наслутивши њихову вредност, шаље у Каиро да им се утврди вредност. Иако бивају продати на црној берзи, папируси ће привући пажњу египатске владе која ће откупити једну, а конфисковати десет и по књига и предати их Коптском музеју у Каиру. Велики део тринаестог кодекса сачињеног од пет изванредних текстова биће, ипак, прокријумчарен у Америку. Сазнавши за кодексе, Жил Квиспел, цењени историчар религије из Утрехта, затражиће од Јунгове фондације у Цириху да откупи кодекс. Захтев му бива услишен, али он убрзо открива да неке странице недостају, што ће га натерати да оде у Каиро, где успева да добије фотографије неких текстова. Чим је почео да их дешифрује сусрео се с речима које су веома озбиљно запретиле да из темеља уздрмају читаву хришћанску доктрину:

«Ово су тајне речи које је живи Исус изговорио, а његов брат близанац Јуда Тома записао.»

Квиспел је препознао да ови редови припадају од раније познатим изворним фрагментима на грчком Јеванђеља по Томи, који су пронађени у Оксиринху 1897. и 1903. године, међутим, откриће целокупног текста претило је да подстакне питања о аутентичности садржаја званичних Јеванђеља. Јеванђеље по Томи било је, наиме, само једно од педесет и два текста пронађена у црвеном ћупу  код Наг Хамадија. То су били до тада потпуно непознати текстови у којима се оштро критикује хришћанство за криво излагање истине, која се пак налази у свом пуном облику у овим скривеним текстовима. Касније је утврђено да су они заправо преводи на коптски још старијих грчких рукописа.

У њима се говори, карактеристичном стилском формом јеванђеља, о постанку човека и космоса, али на сасвим другачији начин него у Књизи Постања; читава космогонија прожета је предхришћанским мистичким култовима и мистеријама, неоплатонистичком филозофијом, па чак и утицајима далекоисточних религија.  О Исусу се говори, као и о Марији Магдалени и другим познатим протагонистима Новог завета у потпуно другачијем контексту од оног новозаветног.

Да би се на најбољи начин разумело због чега је проналазак ових текстова узбуркао духове европске интелектуалне јавности и зашто се до данашњих дана та бура није стишала, најбоље је стећи увид у сама гностичка јеванђеља. Могло би се рећи да баш у њима лежи прави одговор на феномен планетарне популарности дела као што је Давинчијев код, Дена Брауна, али и кључ за разумевање неких великих књижевних дела попут Хесеовог „Демијана“, или „Нечистих сила“ Фјодора Достојевског.

Гностички мит

Гностички аутори излагали су свој мит увек по одређеној, унапред задатој схеми и етапама. Сви нивои гностичког мита произлазе поступно један из другог, без обзира на то да ли се могу реконструисати из различитих јеванђеља, или као парадигму узимамо само једно.

Њихов мит предодређен је крајњим циљем, кога укратко можемо одредити као спасење и Бога и Човека, уколико је тај човек претходно примио гнозу, тајно и спасоносно сазнање које утиче на његов онтолошки преображај. Ово знање могу примити само они изабрани тиме што су чули позив са небеса.Овде већ наилазимо на дубоко размимоилажење с хришћанском доктрином, јер код хришћана вера, као и спознаја Бога, доступна је свима без разлике, или би бар тако требало да буде.

Гностички мит о постању можемо поделити у следеће етапе:

1) Приказ божанске узвишености, чистоте и трансценденције, ненарушеног јединства  космоса, његове пуноће у апсолутном смислу, Плероме, односно духовног света, насупрот Кеноми односно ништавилу, које одговара појавном, тј. свету доступном нашим чулима. То је свет горњих еона, наиме божанских еманација;

приказ еманирања «Оца Свију»;

попуњавање божанских небеских пространстава мноштвом по моћи нижих бића

и њихових великих царстава »у свим бесмртним небесима и њиховим сводовима» (Писмо Еугностово).

2) Нарушавање склада божанске Плероме од стране Бога самог, наиме, једне његове еманације, нижег андрогиног божанства и то његовог женског дела Софије;

рођење Софијиног монструозног и недовршеног сина Јалдабаота;

стварање доњег света и његових слугу Архоната, злих сила.

3) Стварање човека као средства спасења становника доњег света;

борба горњих и доњих еона око божанске искре светлости, односно човечије душе, јер она је, не сличне (као код хришћана), већ исте природе као и божанска.

4) Враћање душе у нарушено плероматско јединство, којим и Бог, «Отац Свију», и Човек (гностик) постижу Спасење;

човек прима своје првобитно обличије, дословно се растопивши, или стопивши с Богом,

у његовој вечној и непроменљивој светлости.

(Велико питање је шта се у том случају догађа с личношћу тј. са самосвешћу.)

Овим се завршава гностички мит, али исто тако и постизање првог степена гнозе за онога ко је мит истински разумео. Даље усавршавање гнозе постиже се тако што «свако треба да вежба на више начина и биће ослобођен од природног закона, те неће скренути с пута…» (Расправа о васкрсењу).

У првој фази гносточког мита говори се, као што смо већ рекли, о оностраном божанском свету, који је Непорочност и Плерома, савршенство светлости, чистоте и пуноће. Ту обитава у почетку (не у смислу времена, већ као узрок, јер се овде ради о вечности), сам «Истински Бог, Отац Свију, Дух Свети», док не пожели да спозна самог себе.

Божија самоспознаја иницира еманирање, а интерпретира се на следеће начине:

«Јер Он, Праотац без почетка, види себе у себи самоме као у огледалу, када се приказао у обличију Аутопатора…Он је уистину по старости раван ономе који му претходи, али му није раван по моћи» (Писмо Еугностово);

«Онај ко жуди за собом у савршенству светлости, познаје непомућену светлост… Онај ко себе види у сопственој светлости, која га окружује – он је извор воде живота… Извор духа потекао је од живе воде живота и он је испунио све еоне и светове» (Апокриф Јованов).

Овде се сасвим јасно уочава сличност с античким митом о Нарцису, јер и за Нарциса као и за гностичког Бога, овакав вид самоспознаје је, с једне стране, погубан по идентитет и целовитост, али зато, с друге, он започиње неумитни дијалектички процес ка истинској самоспознаји, која је изједначена са његовом онтологијом спознати праву слику о себи, једнако је: бивствовати у свом идеалном оствареном смислу. Иако гностици Јалдабаоту приписују сво зло, овај други, у потпуности савршени Бог ипак се еманира, не да би због своје неограничене доброте и љубави (као код хришћана) створио нешто друго од себе, него да би на тај начин јасније сагледао самог себе, разграђујући своје јединство у мноштво персонификованих атрибута, док на крају не изађе из своје оностраности (трансценденције) и не пређе у овостраност (иманенцију). Његов крајњи циљ је да преко човека, то јест, помоћу његове душе, поврати оно што је сам себи себи одузео својим еманирањем – сопствену целовитост.

Може се стећи утисак да су мотиви гностичког Бога егоистични, али ипак не треба пренаглити са закључком, јер парадокс садржан у динамици његове личности је заправо привидан, а био је и неопходан да би се гностици учврстили у свом ласкавом уверењу да је њихова душа иста као и божанска, те да тако они, као једна духовна елита, једини имају право на спасење; исто тако, тај парадокс био је нужан да би отпочео величанствени процес стварања (еманације) васионе и свега у њој, а то није мала ствар.

Оваква космогонијска интерпретација много је ближа Хесиодовој „Теогонији“, орфичким и елеусинским мистеријама, као и персијској Маздајасни (Зороастризму) и другим древним кутовима и религијама. Читава гностичка филозофија заправо пре подсећа на неку далекоисточну (истоветност божанске и људске душе, свет је привид, улога Светлости и просветљења, итд). Неки научници сматрају да су хиндуизам и будизам могли имати утицаја на гностичка учења, јер су трговачки путеви између римско-хеленског и далекоисточног света управо тада почињали да се отварају, а постоје и извесни подаци о деловању будистичких мисионара у Александрији.

За правоверне хришћане, гностици су од најранијих времена били ништа друго до јеретици и веома су оштро осуђивани: лионски бискуп Иринеј, још у другом веку, пише петотомно дело под насловом „Уништење и преврат лажно- самозваног знања„, а његов подухват петнаест година касније употпуњује један римски учитељ Хиполит, који је написао велико дело под насловом „Побијање свих јереси да би њиме раскринкао и побио злочесто хуљење јеретика“.

Наиме, треба имати на уму да је у прва два века после Исусовог распећа, док још није постигнут консензус о правој вери на црквеним саборима (почевши од оног у Никеји 325. године, на коме је установљен Симбол вере, или Никејски кредо), постојало мноштво секти које су себе називале хришћанским, а заправо су биле гностичке. Хришћанство су озваничили миланским едиктом 313. године Константин И (Велики) и источни цар Лициније, а тада су бискупи били надрђени полицији, па је поседовање јеретичких књига третирано као кривично дело, а књиге бивале уништаване и спаљивање. Овакве мере биле су неопходне Константину да би осигуравши јединство вере Источног и Западног царства, осигурао и политичку стабилност. То му је на крају и успело, а хришћансто је наставило да живи у свом узлету до данашњих дана, иако праћено бурним и често крволочним превирањима.

Прича о еонима

После божанског созерцања, васиона почиње да се одмотава кроз еоне, или божије хипостазе, а тај тренутак уједно представља и почетак друге фазе гностичког мита.

Грчка реч еон (аион) која значи време, век, живот, судбина, вечност, у гностичким текстовима интерпретирана је на више начина. Она може пратити изворна значења када се говори о простору у коме се налазе наднебесна божанска бића, простору који има своје време и своју вечност. У овом контексту упутна је Аристотелова констатација: „Ту су нам реч предали наши преци као божанско знање“ (De Caelo, А,9,279а). Наиме, у овом појму премошћује се разлика између овостраног и оностраног, а еон добија улогу грчког бога Хермеса, гласника богова, који стоји управо на овој тешко премостивој граници.

У еонима налазе се такође еони, али не у смислу мањих простора у већим, једних вечности у дугим, већ као хипостазирани (постварени) и персонификовани божији атрибути, моћи и силе.

Тако да, сваки еон има своје лично име:

Барбело, Мисао, Прва Спознаја, Непорочност, Ноус (Ум), Христос Илуминатор, Елелет, Аутопатор, Бесмртни Човек, Син Човека, Софија.

Сваки еон разликује се по моћи и спознаји Оца. Највећу привилегију међу еонима има Син, Христос, који је уједно и Отац.: «Син је његово, Очево име» (Јеванђеље истине); «Ја сам Отац, ја сам Мати, ја сам Син», говори Христос Јовану, сину Заведејевом у „Апокрифу Јовановом“. Ипак, Христосу је додељена значајна улога, јер он је тај који треба да обзнани људима Оца, да би потом, путем овог спасоносног сазнања и посебног животног режима они могли да се врате Оцу од којег су потекли. На тај начин, они извршавају не само сопствено спасење, него посредно учествују и у спасењу самог Бога.

Гностици су, дакле, ти који спасавају Бога и не само то, сваки гностик понаособ може и мора својом узвишеном гнозом превазићи самог Исуса, јер на крају сви ће постати исто – Отац!

Христос, дакле, нема улогу искупитеља човечанства и спаситеља пале човечије душе, већ је он само носилац, курир који људима преноси поруку од Оца. Они тада примају само први степен гнозе, док њено потпуно постизање зависи од самоспознаје, јер се сви одговори заправо већ налазе у њима самима. Овако изгледа гностичка интерпретација прилично редуциране улоге Исуса Христа, а уједно је и изложена трећа фаза гностичког мита.

У четвртој фази поново се успоставља нарушено плероматско јединство, истовременим и узајамним спасењем и Бога и Човека. Гностици понекад иду толико далеко да самог Бога називају Човеком, Исусове муке на Голготи привидом, а самог Исуса обичним човеком у кога се спустио дух, а потом га после распећа напустио. Слично виђење Исуса имамо у исламу и код монофизита – Исус није Господ Бог, већ пророк или ниже биће. Јасно је да је овакво гледиште за правоверне хришћане било крајње неприхватљиво. У овим ставовим огледа се један јасан антропозофски и на више начина изведен дуалистички став.

Прича о Софији

Пратећи судбину једног другог, а у неким текстовима истог, андрогиног еона Софије, враћамо се на дугу етапу гностичког мита. Наиме, еон Софија пожелео је «…да из себе изнедри лик». Софија је то учинила, али «без сагласности духа и без знања њеног дружбеника» (Апокриф Јованов). Слично као старозаветни пали анђео Деница, или Луцифер (онај који носи светлост), који каже:» Учинићу себе једнаким свевишњем» ( Ис. 14,12), Софија је посегнула за оним што јој по природи њеног бића не припада, била је горда и пожелела да ствара, тачније еманира, без сагласности Оца и «Невидљивог Духа» (Уочавамо сличност с Евиним прародитељским грехом). Исто као што и Отац ствара промишљањем, тако је и Софија помислила «мисао о себи» и створила једно несавршено наказно дело, химеричног бога у облику змије и лава. Тај бог је вероватно старозаветни јеврејски Бог Јехова, који се код гностика назива Јалдабаот, Саклас, или Самаел. Он представља Првог Архонта и уједно поглавара свих архоната, које је створио, а заправо еманирао, да му служе. Архонти представљају доње еоне, наиме силе које су наводно зле, али неретко представљају и само устројство космоса (Сунце, звезде, дане у недељи, 365 дана у години, итд.). Против оваквог антикосмичког става, први је устао филозоф Плотин рекавши: «Заиста је бесмислено да они који имају тело какво људи имају, и жудње, боли и нагоне, не презиру властиту моћ, већ тврде да они могу дохватити умствено, а да на Сунцу не постоји моћ која је од њихове бестрпнија, уређенија и непроменљивија, и да Сунце није мудрије од нас који смо недавно рођени и од толико тога варани и спречавани да дођемо до истине.» (Енеаде И-ИИ).

Јалдабаот је знао само за своју мајку Софију, док му је цео плероматски свет остао непознат. Зато је и рекао: «Ја сам љубоморни Бог, поред мене нема другога!» (Апокриф Јованов). Дакле, био је лишен спознаје Оца (идентична судбина додељена је палим душама у Дантеовом Паклу), био је зао јер није поседовао гнозу, кажу гностици.

Слављена  змија

Свођењем зла на незнање, на мисаони елемент, какво уосталом и јесте добро, јер добро је гноза (грч. спознаја), аутори гностичких јеванђеља чини се да заобилазе постојање метафизичког зла и његове суштине (бар за хришћане) – греха покварене воље, који је чин, а не мисао. То потврђује и њихова интерпретација стварња света и првих људи Адама и Еве, што нас опет враћа у трећу фазу гностичког мита. Гностици, наиме, не признају Источни грех као грех, већ га славе. Вероватно је зато змија у појединим гностичким сектама високо поштована, јер она је та која човеку доноси драгоцену спознају добра и зла. Они сматрају да истински човек не би смео бити саздан од три природе (духовне, душевне и телесне), већ само од божанске Пнеуме (Духа). За њих је тело оков од материје у који су га бацили зли Архонти, да би заробили божанску искру у човеку (његову душу) и отели је за себе. Гностици не желе да признају реалност овога света, он је пуки привид, туробно место саздано од зле материје, која је по дефинициј подложна пропадању. Зато код њих  доминира мисаона над осећајном компонентом, за разлику од хришћана, где је вера ствар срца, а не ума. Премда је крањи циљ свакога ко је примио гнозу управо губитак свог посебног ума и растакање личности у божанству, веома слично постизању Нирване у Будизму, али и активном уму код исламских филозофа.

На крају, с обзиром на све наведене импликације, гностички мит превазилази оквире мита и постаје право средство спасења путем спасоносног сазнања – гнозе. Гностицима је мит био потребан као прикладна форма излагања њиховог тајног учења.

Иако у много чему противречна, гностичка филозофија представља израз одређених архетипских садржаја у човеку, што је Јунг недвосмислено показао, али изнад свега она изражава једно реално осећање које постоји у души сваког човека. То осећање је осећање немоћи да се превазиђе пролазност која прати телесну природу, немогућност да се победи смрт и пропадање, апсурд живота који је унапред осуђен на смрт самим собом. Гностици то једноставно нису могли да прихвате. Због тога су живели као да тела уопште и немају: с једне стране подвргнути строгом  аскетизму, а с друге, уроњени у тотални разврат (Барбелогностици су се чак причешћивали својим гениталним излучевинама).

Ако хришћани могу у име правоверности и анђеоског милосрђа да чине најгора зверства и злочине, гностици ваљда могу да се причешћују на овај начин, иако никада у историји нису стекли званичну политичку моћ да би се показали у крајњој пракси.

Одјеци гностичке филозофије итекако су присутни у средњовековној и модерној Европи, како у књижевности и филозофији, тако и у душама оних који њоме управљају, премда, наравно, не у њеном изворном облику.

****Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 

265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

paypal.me/irinamar33

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.