VILIJEM OKAM: Osnove intuitivnоg saznanja


Imagine if a magician started his show with ‘All things being equal, the simplest explanation tends to be the correct one’. He would quod erat demonstrandum, then be God by the end of the show. This is why a simple explanation only appears to fail less often. It is much more difficult to challenge, because it hides its epistemology. This is in part, an illusion. A very costly and uninformative illusion. Science is, the very task of employing the leverage power of reducing or falsifying the increment, and not affirming the ‘simple’ per se. For example, in terms of what is called inferential bootstrap strength in medical studies, one must establish a shitload of linear affirmations of standing wisdom, in order to counter for one violation of it (falsification). Because a single straightforward instance of violation (white crow) of our wisdom is vastly more scientifically informative (probative) than is any particular entire body of evidence linearly affirming it (thousands of black crows). The Ethical Skeptic, “Oh the Quackery!”; The Ethical Skeptic, WordPress, 25 Jan 2020; Web, https://theethicalskeptic.com/?p=44156

1. Na prvom mestu nameravam da pokažem da naš intelekt, čak i u ovom životu, može imati dve posebno odeljene vrste nesloženog saznanja čak i kada se  bavi istim objektom u istom  vidu. Prvo se može nazvati intuitivnom, a drugo apstraktnom spoznajom.U cilju razjašnjenja ovog prvog zaključka, izložiću nekolicinu preliminarnih distinkcija i zaključaka ; posle toga, dokazaću  ono što sam  na prvom mestu nameravao.

Prva distinkcija je između dva intelektualna čina. Prvi je čin aprehenzije[1] i vezuje se za sve što je oznaka jednog čina intelektualne moći, bio on složen ili nesložen. Jer mi aprehendiramo ne samo ono što je nesloženo, već, takođe, iskaze i dokaze, nemogućnosti i nužnosti, i uopšte, sve što spada u okvir intelektualne moći. Drugi čin može se nazvati činom suđenja, kojim intelekt ne samo da aprehendira svoj objekat, već da ga tvrdi ili poriče. Ovaj čin ima veze samo sa  iskazom [complexum]. Jer naš  intelekt se ne saglašava ni sa čim ukoliko ne verujemo da je to istinito, niti daje saglasnost bilo čemu ako to smatramo lažnim. Stoga je jasno da je, sto se tiče iskaza, moguć dvostruki čin, naime,  jedan čin aprehenzije i drugi čin suđenja.

Dokaz I :  Moguće je da neko aprehendira  jedan iskaz, ali niti da ga tvrdi niti poriče; ovo je očevidno istinito, na primer, kod neutralnih iskaza kojima intelekt, niti daje, niti oduzima saglasnost, jer u protivnom oni ne bi bili neutralni.

Isto bi tako, neki laik, koji ne zna latinski, mogao da čuje mnogo iskaza na tom jeziku kojima bi niti dao, niti oduzeo saglasnost. S druge strane, izvesno je da intelekt može da da svoju saglasnost jednom iskazu, a da je drugom oduzme. Stoga se aprehenzija i suđenje razlikuju.

Druga distinkcija je da,  kao što u pogledu iskaza može da postoji dvostruki čin (intelekta),  tako isto mogu postojati dva medjusobno osgovarajuća habitusa [2]: jedan koji intelekt opredeljuje prema činu aprehenzije i drugi koji ga opredeljuje prema činu suđenja.

Ova distinkcija je vise nego očigledna. Jer, pošto je neko bio često u prilici da aprehendira neki neutralan iskaz, on će se naći u situaciji da ga aprehendira i o  njemu misli više nego inače. Stoga, on sada poseduje habitus koji ga opredeljuje prema činovima aprehenzije. Činjenica da takođe postoji i habitus koji opredeljuje prema činovima suđenja, jasna je iz izjave Filozofove u šestoj knjizi Etike, gde on potvrđuje postojanje nekoliko vrsta (habitusa) razumevanja i znanja.

Prvi preliminarni zaključak : Čin suđenja u odnosu na jedan iskaz (complexum) pretpostavlja  čin aprehenzije istog  iskaza. …

Drugi zaključak sledi iz prethodne rasprave [ovde izostavljene]. Svaki čin suđenja pretpostavlja u okviru iste moći nesloženu spoznaju termina ; jer on pretpostavlja čin aprehenzije, a sam čin aprehendiranja iskza pretpostavlja nesloženu spoznaju termina.

… Treći zaključak :  Nijedan čin osećajnog dela duše nije ni delimično ni potpuno neposredni i najbliži  uzrok  vlastite moći suđenja intelekta.                                                                                                                                                 Za ovaj zaključak može se navesti uverljiv argument. Ako pretpostavimo da su sadržaji intelekta dovoljni da budu najbliži i neposredni uzroci kako bi proizveli neki čin suđenja, onda su oni  dovoljni da proizvedu svaki takav čin. Sad, sadržaji intelekta su dovoljni za neki čin suđenja, naime za zaključak;  jer kada intelekt spozna premise, zaključak se odmah spoznaje bez pomoći ičeg drugog. Stoga su sami sadržaji intelekta dovoljni najbliži uzrok svakog čina suđenja.

Štaviše, pošto uzroci koji postoje u razumskom delu duše mogu biti dovoljni, pretpostavka da postoje drugi uzroci je izlišna.

Pošto su date ove premise, dokazaću glavni zaključak kao što sleduje. Svaka nesložena spoznaja termina koja može uzrokovati očevidnu spoznaju  iskaza sastavljenog od tih termina, posebno se razlikuje od nesložene spoznaje koja, ma koliko bila jaka, ne može prouzrokovati  očevidnu spoznaju istog iskaza. Ovo je očigledno. Jer, stvari iste vrste, koje su podjenako savršene, mogu proizvesti posledice iste vrste u istom objektu  kada postoji jednaka dipozicija da se one prime. Ovo pokazuje Filozof  u sedmoj knjizi Topike. Sada je izvesno, kako nas iskustvo uči, da intelekt može imati nesloženu spoznaju i Sokrata i beline, na osnovu koje ne može očevidno znati da li je Sokrat beo ili nije. Ali i pored tog saznanja, intelekt može imati jednu drugu spoznaju putem koje mu je moguće da očevidno zna da je Sokrat beo, ako je beo. Prema tome, intelekt može imati dve nesložene spoznaje ovih stvari : jedna spoznaja može uzrokovati očevidno znanje ovog kontingentnog iskaza, dok druga to ne može, ma koliko bila jaka. Dakle, ove dve spoznaje se posebno razlikuju. …

Drugi glavni dokaz : Kad god se neka inteligibilna stvar može saznati samo intelektom a nikako čulima, ako može postojati jedna nesložena spoznaja stvari koja je dovoljna za očevidno znanje kontingentne istine, i jedna koja nije dovoljna, onda se ove dve vrste spoznaje posebno razlikuju. Ali, činovi intelekta, osećanja, zadovoljstva, tuge i slično, mogu se aprehendirati samo intelektom, a ne čulima. Sad, neko nesloženo znanje njih dovoljno je za očevidno znanje da li oni postoje ili ne, i da li oni postoje ili ne  u tom i tom subjektu. Pa ipak, nije svako nesloženo znanje dovoljno za ovo; stoga, itd. Tako  prvi deo male premise  pokazuje : Svako doživljava u sebi iskustvo da razumeva, voli, da mu je drago, da je tužan. A pošto se takvo znanje tiče kontingentnih činjenica, ono se ne može dobiti iz nužnih iskaza. Tako da ono mora biti pribavljeno ili (1) iz nesloženog  znanja termina ili od stvari namesto kojih ti termini stoje, ili (2) iz kontingentnog iskaza koji smo dobili iz nesložene spoznaje termina ili stvari, ili (3) možemo nastaviti in infinitum sa takvim kontingentnim iskazima. Treći slučaj je nemoguć pošto se serija takvih iskaza mora jednom okončati. Ako se uzme drugi slučaj, onda kontingentan iskaz ili sadrži neki termin koji se može dobiti od čulnog objekta, ili ne sadrži. Prva alternativa se ne može priznati ; jer ne postoji takav iskaz o čulnoj stvari iz koga bi nužno sledilo da se ljubav javlja u volji, kao što će na drugom mestu biti razjašnjeno, i stoga, dakle, nema takvog kontingentnog iskza u svetlu kojeg se očevidno može znati da taj čovek voli. Ako se uzme u obzir druga alternativa, dobijamo željeni rezultat : da je nesloženo znanje čisto inteligibilnih termina dovoljno za očevidno znanje jedne takve kontingentntne istine. Tako nam  drugi deo male premise pokazuje: Nema nekonzistentnosti u pretpostavci da neko ne zna da li izvesna inteligibilna stvar postoji ili ne,  i da, štaviše, ima nesloženu spoznaju o njoj; ovo je ništa manje nekonzistentno nego odgovarajuća pretpostavka o čulnoj stvari. Ako bi, dakle, nečiji intelekt mogao direkno da opazi  ljubav druge osobe i na taj način bio siguran u ljubav te osobe i svoju sopstvenu, onda ne bi bilo nikakve teškoće u tome da bi on kasnije mogao i dalje da misli o toj ljubavi, a da pri tom ne zna da li ona još  uvek postoji, iako bi ona i dalje stvarno postojala; baš kao što se događa kod čulne stvari koju prvo treba videti, pa tek onda o njoj misliti.

Ovaj drugi argument pokazuje da je moguće da intelekt poseduje dvostruki način spoznaje, i to da ga ima prema čisto inteligibilnim činjenicama, dok nam prvi dokazuje da intelekt, zapravo, ima ovaj dvostruki način spoznaje u sadašnjem životu, i da ga ima čak i u pogledu čulnih činjenica.

Ostajem, dakle, pri tome da , . . . postoje dva načina saznavanja nečeg nesloženog. Jedan se može nazvati  ‘apstraktna spoznaja’ , a drugi  ‘intuitivna spoznaja’. Ne brine me to da li će i drugi želeti da nazovu ovu nesloženu spoznaju  ‘intuitivnom spoznajom’  ili ne. Jer ono što sam želeo da dokažem na prvom mestu bilo je samo to da naš intelekt može imati dve potpuno odeljene nesložene spoznaje iste stvari.

Međutim, moramo shvatiti da se termin ‘apstraktna spoznaja’  može uzeti u dva smisla. Prema prvom, on znači spoznaju koja je vezana za nešto što je izdvojeno iz mnoštva pojedinačnosti ; u ovom smislu apstraktna spoznaja je ništa drugo do spoznaja univerzalnog koja može biti izdvojena iz mnoštva stvari. O tome ćemo govoriti kasnije. Ali ako je ta univerzalija istinski kvalitet koji postoji u duši kao subjekt – što je uvreženo mišljenje – onda se mora dopustiti da ta univerzalija može biti intuitivno saznata, i da je to znanje u isto vreme i intuitivno i apstraktno, u skladu sa prvim značenjem  ‘apstraktnog’, a u tom značenju  ‘intuitivno’  i  ‘apstraktno’  nisu suprotstavljani.

Apstraktna spoznaja u dugom značenju odvaja postojanje i nepostojanje i sve druge uslove koji kontingentno pripadaju ili su predicirani nekoj stvari. Ovo ne znači da se nešto može intuitivno znati, što nije spoznato apstraktno ; pre će biti da je ista stvar spoznata potpuno, u istom vidu, putem oba načina spoznaje. Oni se razlikuju na sledeći način : Intuitivna spoznaja stvari je takva spoznaja koje nam omogućava da pomoću nje saznamo da li stvar jeste ili nije, i to na takav način da ako stvar postoji, onda intelekt neposredno sudi da ta stvar postoji i očevidno zna da ona postoji, osim ako to prosuđivanje nije ometeno nekom nesavršenošću te spoznaje. Na isti način, ako bi trebalo da božija moć očuva savršenu intuitivnu spoznaju stvari koja više ne postoji, onda bi, zbog ovog nesloženog saznanja, intelekt očevidno znao da ta stvar ne postoji.

Zatim, takođe, intuitivna spoznaja je takve vrste da kada je jedna stvar spoznata kao akcidencija druge, ili je prostorno udaljena od nje, ili stoji u nekom dugom odnosu prema ovoj drugoj, onda nam nesložena spoznaja tih stvari daje neposredno saznanje o tome da li je izvesna stvar svojstvo druge ili  nije, ili da li je udljena od nje ili nije, i tako za sve kontingentne istine ; izuzev ukoliko ova spoznaja nije suviše slaba ili ometena nekim drugim preprekama. Na primer, ako je Sokrat zaista beo, onda se saznanje Sokrata i njegove beline naziva intuitivnom spoznajom, kada se može očevidno, u svetlu tog saznanja, znati da je Sokrat beo. Uopšteno govoreći, svaka nesložena spoznaja jednog ili više temina ili stvari je intuitivna spoznaja, ukoliko nam omogućava da znamo kontingentnu istinu, pogotovo u pogledu sadašnih činjenica.

S druge strane, apstraktna spoznaja je ono znanje putem kojeg se ne može očevidno znati da li kontingentna činjenica postoji ili ne postoji. Na ovaj način se apstraktna spoznaja izdvaja u odnosu na postojanje i nepostojanje ; zbog toga, u suprotnosti prema intuitivnoj spoznaji, ona nam ne omogućava da znamo za postojanje onoga što postoji ili nepostojanje onoga što ne postoji.

Na isti način, posredstvom apstraktne spoznaje nijedna kontingentna istina, posebno ne ona koja je vezana za sadašnji trenutak, ne može se očevidno znati. Ovo je jasno iz činjenice da kada su nam poznati Sokrat i njegova belina kada je on odsutan, ovo nesloženo saznanje nam ne omogućava da znamo da li Sokrat postoji ili ne postoji, ili da li je beo ili nije, a isto važi i za ostale kontingentne istine. Ali ipak, izvesno je da se ove kontingentne istine mogu očevidno znati. I bilo koje složeno saznanje termina, ili stvari koje ovi termini označavaju, je na kraju krajeva svedeno na ono nesloženo. Tako se ovi  termini ili stvari mogu saznati putem one spoznaje koja je različita od one koja nam ne može dati znanje takvih kontingentnih istina; a to će biti intuitivna spoznaja. A upravo odatle započinje empirijsko znanje ; jer, uopšteno govoreći, onaj kome opservacija omogućava da zna jednu kontingentnu istinu, a preko nje i nužnu istinu, on ima nesloženo znanje nekog termina ili stvari koje neko drugi ko nije u prilici da ima tu opservaciju ne može da ima. Stoga, kao što znanje čulnih činjenica, koje je stečeno putem iskustva, (kao što nam kazuje ‘Filozof’ u prvoj knjizi Metafizike i u Drugoj analitici) počinje sa čulima, tj. od čulne intuicije tih čulnih činjenica, tako, uopšte, i naučno znanje čisto intelegibilnih činjenica počinje sa jednom intelektualnom intuicijom ovih inteligibilnih činjenica. Ipak, treba naglasiti da se ponekad može dogoditi da se nijedna kontingentna istina, ili tek nekolicina, mogu saznati o stvari koja je intuitivno spoznata, zahvaljujući nesavršenosti intuitivne spoznaje (ukoliko je ona izrazito nesavršena ili nejasna), ili zbog prepreke na strani objekta, ili zbog neke druge prepreke.

            Intuitivna spoznaja nepostojećih stvari

         2. O tome da li se može imati intuitivna spoznaja nepostojećeg objekta?

Ne može : Jer kontradikcija je da postoji čin viđenja, a da se ništa ne vidi ; stoga je, dakle, kontradiktorno da postoji sam čin viđenja, ali da viđeni objekt ne postoji.

Naprotiv : Viđenje je kvalitet apsolutno različit od samog objekta viđenja ; stoga se, dakle, bez kontradikcije, ono može javiti i u odsustvu objekta.

U vezi s ovim pitanjem izlažem dva zaključka. Prvi : Uz pomoć božanske moći može postojati intuitivna spoznaja nepostojećeg objekta. Ovo, na prvom mestu, dokazujem po ovom članu vere : ‘Verujem u Boga Oca svemogućeg’ , što razumevam u sledećem smislu : Sve se može pripisati božanskoj moći što ne sadrži očiglednu kontradikciju. Ali ovo bi [tj.spoznaja nepostojećeg objekta] trebalo biti proizvedeno putem božanske moći i ne sadrži kontradikciju ;  stoga, itd.

Ponavljam, na ovom članu je zasnovana slavna maksima teologa : ‘Šta god Bog može proizvesti putem sekundarnih uzroka, On to isto može proizvesti i očuvati bez njih’. Iz ove maksime dalje ovako raspravljam : Svaku posledicu koju Bog može proizvesti putem sekundarnog uzroka, On je može proizvesti sam. Pošto Bog može proizvesti čulnu intuiciju putem objekta, On je, takođe, može proizvesti sam.

Štaviše, svaka stvar koja se apsolutno razlikuje od druge stvari po mestu i podmetu, može i dalje postojati pomoću Božije moći, iako je ova druga stvar uništena. Ali, viđenje jedne zvezde na nebu, bilo čulima, bilo intelektom je upravo nešto takvo ; stoga, itd.

Možete prigovoriti da prema ovom argumentu sledi da bi moglo postojati jedno intuitivno i neposredno viđenje Boga bez Njegovog stvarnog prisustva kao objekta aktualno prisutnog u intelektu, sto je netačno i zabluda. Odgovaram da ne postoji logička veza u ovom načinu izvođenja : ‘Zato što Bog može proizvesti sam čin viđenja bez stvorenog objekta (od koga ovaj čin zavisi, ali samo kao od sekundarnog uzroka), prema tome može postojati intuitivno i neposredno viđenje Boga, bez Njegovog stvarnog prisustva kao objekta aktualno prisutnog u intelektu (objekta od koga ovo zavisi kao od svog primarnog uzroka)’. Jer, iako, prema Svetim Ocima, Bog može proizvesti prikladne posledice sekundarnih uzroka bez tih sekundarnih uzroka, On, ipak, ne može proizvesti nijednu posledicu bez njenog primarnog uzroka. Iz tog razloga, baš kao što boja ne može sama, kao eficijentni uzrok, biti uzrok svog pojavljivanja u oku sem  ako se ne nalazi pred njim, tako isto nije moguće da bi Bog mogao da proizvede čin viđenja samog sebe u intelektu ako nam njegovo aktualno prisustvo nije dato.

Drugi zaključak : Dokle god su prirodni uzroci u pitanju, intuitivna spoznaja ne može biti prouzrokovana ili očuvana ukoliko objekat ne postoji. Razlog tome je sledeći. Stvarna posledica ne može biti prouzrokovana ili uvedena u biće iz ničega, nečim što nije ništa. Tako da, ako govorimo o prirodnom načinu uzrokovanja, ono za svoje postojanje zahteva i proizvodeći, i održavajući uzrok.

Možete prigovoriti sledeće : ‘Ako neko ugleda sunce, a potom uđe u mračnu sobu, njemu će se učiniti da opet vidi to sunce na istom mestu i iste veličine. Pošto bi utisak sunca i dalje ostao, čak i kada ono ne bi bilo prisutno, iz istog razloga bi taj utisak ostao čak i da sunce uopšte nije postojalo’. Na ovo ja odgovaram : ‘Utisak sunca ne ostaje, nego ostaje kvalitet vizuelne svetlosne impresije u oku, i to je onaj kvalitet koji se, u stvari, vidi. I ako intelekt sačini jedan iskaz kao “Svetlost se vidi na istom mestu, itd.“, i da svoju saglasnost tom iskazu, on je obmanut ovim kvalitetom ili impresijom koju, zapravo, vidi’.

Na glavni argument odgovaram : Kontradikcija je da postoji čin viđenja, dok ono što se videlo niti postoji, niti može da postoji u stvarnosti. Dakle, kontradikcija je da se himera može intuitivno videti. Ali zato nije kontradikcija da to što je viđeno može da bude nešto što stvarno postoji bez svog uzroka, samo ako ono može postojati u stvarnosti ili je nekada postojalo u univerzumu. A to važi i u ovom našem slučaju. Tako je Bog iz svoje večnosti video sve stvari koje mogu biti stvorene, pa ipak su one tada bile ništa.

Prvenstvo spoznaje pojedinačnih stvari

3.Da li je pojedinačno, u pogledu porekla spoznaje, ono prvo spoznato?

Nije ono prvo spoznato : jer univerzalija je prvi i odgovarajući objekt intelekta i zato je prva spoznata stvar, što se tiče porekla spoznaje.

Naprotiv : I intelekt i čula imaju isti objekat spoznaje, ali ako govorimo o njenom poreklu, pojedinačna stvar je ono prvo što se spoznaje čulima ; dakle, itd.

Odgovor : Prvo moramo razjasniti koje je značenje ovog pitanja, pa tek onda odgovoriti na njega.

U pogledu prve tačke, moramo da shvatimo da ‘pojedinačna stvar’ ne znači svaku stvar koja je numerički jedna ; u tom smislu sve je pojedinačna stvar. Umesto toga mi ovde uzimamo ‘pojedinačnu stvar’ kao stvar koja ne samo da je numerički jedna, već takođe nije ni prirodni ni konvencionalni znak koji zajednički pripada mnogim označenim stvarima. U ovom smislu ni pisani izraz, ni pojam, niti izgovorena reč, nije pojedinačna stvar, već je to samo ona stvar koja nije zajednički znak.

Drugo, trebalo bi da znamo da se naše pitanje ne odnosi bez razlike na svaku spoznaju pojedinačne stvari. Jer u određenom smislu svaka univerzalna spoznaja je spoznaja pojedinačne stvari, budući da nam takva univerzalna spoznaja daje znanje pojedinačne stvari ili pojedinačnih stvari. Naše pitanje se pre odnosi na odgovarajuće  prosto saznanje pojedinačne stvari.

U vezi druge tačke : Pošto se priznalo da ovo pitanje treba da bude o odgovarajućem saznanju pojedinačne stvari, ostajem, na prvom mestu, pri tome da je pojedinačna stvar, ako se uzme u gore navedenom smislu, ono prvo saznato u spoznaji koja je prosta i odgovara ovoj pojedinačnoj stvari.

Ovaj zaključak je izveden na sledeći način : Ono što se prvo saznaje putem takve spoznaje je stvar spoljašnja našem duhu koja nije znak; ali sve ono što je van naše svesti je pojedinačno, dakle, itd. 

Dalje, objekat prethodi odgovarajućem činu i to je ono prvo po poreklu ; ali samo pojedinačna stvar prethodi takvom činu, dakle, itd.

Drugo, ostajem pri tome da ova spoznaja, koja je prosta, odgovara pojedinačnoj stvari i ono je prvo što će se steći, jedna intuitivna spoznaja. Da je takva spoznaja prva, to je jasno ; jer apstraktna spoznaja pojedinačne stvari pretpostavlja jednu intuitivnu spoznaju istog objekta, a ne obrnuto.Tako je, činjenica da ona odgovara pojedinačnoj stvari, jasna ; jer ona je neposredno prouzrokovana, ili je takve prirode da bude na taj način prouzrokovana pojedinačnom stvari ; ona ne može prirodno biti prouzrokovana nekom drugom pojedinačnom stvari, pa čak ni onom koja je iste vrste.

Treće, ostajem pri tome da apstrakna spoznaja, koja je prosta i dolazi prva po poreklu, ne odgovara pojedinačnoj stvari, ali da je ponekad, a zapravo uvek, spoznaja zajednička mnogima.Tako nam prvi deo ove tvrdnje pokazuje : Nemamo pravo i odgovarajuće znanje pojedinačne stvari, dokle god nemamo posebno znanje o njoj.

Na primer, ponekad je slučaj da neko ko se približava iz daljine prouzrokuje u meni čulni opažaj  pomoću koga ja mogu prosuditi samo to da je ono što vidim jedno postojeće. U tom slučaju je jasno da je moja prva apstraktna spoznaja (ona zaista jeste prva po poreklu), spoznaja egzistencije i ništa manje opšte od toga, prema tome ona neće biti neki određen pojam, niti pojam svojstven nekoj pojedinačnoj stvari. Drugi deo tvrdnje je samim tim jasan. Jer, nijedna prosta apstraktna spoznaja ne daje prvenstvo jednoj stvari pre nego nekoj drugoj vrlo sličnoj stvari, niti je ta spoznaja prouzrokovna nekom stvari, niti je ona takve prirode da bi bila prouzrokovana nekom stvari. Dakle, nijedna takva spoznaja ne odgovara pojedinačnoj stvari, ali je svaka takva spoznaja univerzalna.

Ali, ovde se javljaju neke sumnje.

Prvo : Izgleda kao da intuitivna spoznaja nije pravo znanje. Jer nijedna navedena intuitivna spoznaja ne daje prvenstvo jednoj pojedinačnoj stvari pre nego nekoj drugoj vrlo sličnoj, već predstavlja jednu jednako kao i onu drugu. Stoga, ne izgleda da je ona spoznaja jedne pre nego druge stvari.

Druga sumnja : Ako je prvobitna apstraktna spoznaja, ponekad, spoznaja ili pojam egzistencije, naročito ako ostnemo kod primera čoveka koji se primiče iz daljine, onda će i prva intuitivna spoznaja u takvom slučaju biti takođe spoznaja egzistencije uopšte, pošto je nemoguće u isto vreme imati nekoliko prostih pojmova iste stvari. Ipak, u slučaju stvari koja dolazi iz daljine, mogu je pogledati jednom i prosuditi da je ona nešto postojeće, drugi put i prosuditi da je to jedna životinja,  treći put i prosuditi da je to jedan čovek i četvrti na osnovu koga mogu da prosudim da je to Sokrat. Ipak, ovi pogledi su različite vrste i zato je nemoguće da baš svi odgovaraju pojedinačnoj stvari koja je viđena.

Treća sumnja: Izgleda da je prva apstraktna spoznaja ona prava, naročito onda kada je objekat dovoljno blizu, jer se putem prve apstraktne spoznaje mogu setiti iste stvari koju sam nekada pre video. Ali se ovo ne može dogoditi ako moja apstraktna spoznaja ne odgovara stvari.

Četvrta sumnja : Prema onome što je do sad rečeno, izgleda da je moguće odvojiti pojam roda od individue, recimo pojam ‘životinja’ ; kao što je jasno iz slučaja kada se neko približava iz daljine kada sam dovoljno video da  prosudim da se radi o životinji.

U vezi prve sumnje kažem da imamo spoznaju koja odgovara jednoj pojedinačnoj stvari, i to ne zbog toga što mi se jedna više sviđa nego druga, već zato što je ova intuitivna spoznaja prirodno prouzrokovana samo jednom stvari, a ne drugom, i ne može biti prouzrokovana tom drugom.

Ako ćete reći da nju može prouzrokovati samo Bog, to je tačno. Ipak, kada se uzmu u obzir stvorene stvari, uvek je priroda takvog pogleda da bude prouzrokovan jednim objektom, a ne nekim drugim; i ako je prirodno prouzrokovan, onda može biti prouzrokovan samo jednim objektom a ne drugim. Stoga je razlog zašto se kaže da intuitivna spoznaja, pre nego prva apstraktna, više odgovara pojedinačnoj stvari, ne sličnost, već samo uzročnost ; ovome se ne može pripisati nijedan drugi razlog. 

U vezi druge sumnje kažem da su ponekad takvi pogledi iste vrste i razlikuju se samo zbog manje ili više savršenstva u okviru iste vrste. Recimo, ako smo videli nešto što je sačinjeno samo od homogenih delova, gde je ne više do jedno svojstvo, na primer belina, vidljivo, onda kako se ta stvar približava, naše viđenje postaje snažnije i jasnije i, sledstveno tome, mogući su različiti sudovi, da je ono što vidimo postojeće, ili da je telo, ili boja, ili belina, itd.

Možda ćete prigovoriti : ‘Stvari koje ne mogu prouzrokovati istu posebnu posledicu se posebno razlikuju. Ali, to ne mogu ni jasno i nejasno viđenje; dakle, itd’. Na ovo odgovaram : ‘Ako izvesni uzroci, bez obzira na to koliko su pojačani i postojani, ne mogu prouzrokovati istovetnu posledicu, onda se oni posebno razlikuju, drukčije ne. Ali ovo viđenje, ako je pojačano i postojano, može proizvesti svaku posledicu koju može proizvesti i jasno viđenje. Sledi da su jasno i nejasno viđenje iste vrste’. Ponekad, međutim, jasno i nejasno viđenje se posebno razlikuju : na primer, ako se vide različiti objekti, kao kada se vidi nešto nalik šarenom zastoru sa manje ili veće udaljenosti. Ali ti pogledi nisu viđenja istog objekta, već viđenja različitih objekata.

U vezi treće sumnje kažem da kada vidim nešto, onda imam pravu apstraktnu spoznaju, samo što ona neće biti prosta spoznaja, već složena od prostih. Ova složena spoznaja je osnova sećanja ; jer, ja se sećam Sokrata zato što sam video njegovu figuru, boju, visinu, širinu, na tom i tom mestu i zato što sam sve ovo spojio zajedno sećam se da sam već jednom video Sokrata. Ali ako izostavite sve proste pojmove sem jednog, ne možete, zahvaljujući njemu, imati sećanje koje se odnosi na Sokrata, pre nego na nekog drugog ko mu je veoma sličan; ja se mogu dobro setiti da sam nekog video, ali ne i toga da li je to bio Sokrat ili Platon. Dakle, prosta apstraktna spoznaja ne odgovara pojedinačnoj stvari, međutim složena spoznaja joj odgovara.

Na četvrtu sumnju odgovaram : ‘Pojam roda nikad se ne izdvaja samo od jedne individue’. Ako uzmemo u obzir primer čoveka koji se približava iz daljine, kažem da prosuđujem da je on životinja, pošto već imam pojam ‘životinja’, pojam koji je rod i tako sam pomoću ovog pojma naveden da ga prepoznam. Međutim, da nisam već posedovao rodni pojam ‘životinja’, sudio bih da je ono što vidim nešto.

Ako pitate, koja se apstraktna spoznaja prvo stiče pomoću intuitivne spoznaje, odgovram: ‘Ponekad samo pojam ‘postojećeg’, ponekad pojam roda, ponekad kranji pojam vrste, ali to zavisi od toga da li je objekat manje ili više udaljen’. Međutim, mi uvek stičemo utisak pojma ‘postojećeg’, jer ako je objekat dovoljno blizu, pojam vrste i pojam ‘postojećeg’ istovremeno su prouzrokovani od strane stvari koja postoji van našeg duha.

Na glavnu primedbu odgovaram : Univerzalija je prvi objekat po primerenosti, najprimereniji intelektu, ali ne po poreklu spoznaje.

Uporedni prevod sa engleskog i latinskog             

                                                                                      ИРИНА МАРКОВИЋ / IRINA MARKOVIЋ


[1] Prim prev.

U originalnom tekstu stoji latinski termin apprehendo ( a pprehendi,apprehensum- prihvatiti se, uhvatiti se za što), tako da bi, možda, najadekvatniji prevod ovog tehničkog termina na srpski jezik bio zahvatiti ili opaziti. Međutim, pošto je engleski prevodilac ostavio latinski termin i ovde se prevodilac odlučio za isti, poštujući, na taj način, prevodilačku doslednost.

[2]

Tako stoji i u latinskom originalu i u engleskom prevodu.

RS 115-0038163598983-33;

SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)

5300 7216 8257 7215 (Payoneer)

paypal.me/irinamar33

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.