Есеј о злој беби, илити нарцистичком поремећају личности


Да ли је исто када вас превари, ојади, опљачка, убије, силује неко из „Кластера Б“ поремећаја личности, или ван њега? Свакако да није. Ван њега, то се догађа спорадично, људи схвате да су погрешили, покају се, поправе снагом карактера и напором воље, а такве „глупости“ им се више не догађају. Порасту, превазиђу лошег себе. Оног коме је све дозвољено. Једноставно им се омакло, такав је био сплет околности. На грешкама су научили како да буду бољи, себи пре свега, па тиме и другима, тако што су поставили границе преко којих се више не прелази.

Кластер Б поремећаји личности: Драматичност, непредвидивост, нестабилност, преосаетљивост

„Б ентитету“, грешка је срасла с бићем, постала бесконачна. Циљ је да остане незабораван, непоправан, непокајан – у вечној садашњости, вечном страху од бесконачности. Имали сте посла с ђавоиманим алгоритмом пресвученим људском кожом, имаћете и „Сложени пост-трауматски поремећај“. Ако сте дете рептилa, проћи ћете још и горе. Завршићете у истом, разгранатом у друге. Ако вам је то „пријатељ“, дуго ће вам бити потребно да повратите веру у пријатељство, одагнате мисао да људски род није злонамеран по себи. Такав „ентитет“, дакле, не учи на грешкама – он је грешка самообожена, претворена у оног идола из друге Божије заповести. И ви сте „грешка“, ако вам се „ентитет“ понови.
Тако, вама ваш грех постаје фетиш. Они који се никада нису сусрели с нечим оваквим, а сумњам да нису, само нису хтели да верују да тако нешто  постоји изван литературе и филмова, збуниће се, али на крају, верујем, препознати, схватити и без милости прекинути зачарани круг пакла пре пакла.
Препознавање је први корак ка излечењу и спасењу, нешто овом „енитету“ крајње недостижно.

Све је изокренуто као у програмској машти Луиса Керола, или преломљено Ешеровим хиперболичким перспективама, па тако флоскула „ствари нису онакве какве изгледају“, добија на значају.

Ви сте у овом случају Алиса на прагу црне рупе. Рупе без дна, која меље све пред собом, неретко с осмехом, баш као

Убрзо после престанка дејства чаробног напитка, маца се претвара у

А, ви добијете „спенк“ живота у смрти. Наиме, пребије вас на смрт, већ полу-мртве.

Више никада нећете бити она безбрижна Звончица, већ Алиса на антидепресивима.

Хтели сте обећано, усвојили меморандум, потписали уговор. Причинила вам се Недођија. Ко вам је дао идеју Недођије? Цртаћ, или сте је скривали у себи од кад сте побегли из казне у вртићу, а тај неко вам „помогао“ примамљивом понудом у вашу, да је употребите у његову корист, а на вашу колосалну штету.

Баш згодно: неко вас наговори да остварујете његов сан, верујући да је ваш. Слично се догодило и Еви. У почетку нећете веровати, то јест, почећете снажно да верујете у чуда, али уместо анђела, срешћете јата „летећих мајмуна“, илити по српски речено „подгузних мува“, БелзеБупових комесара, убогих Нефлима.

Више ни ваши стари пријатељи неће изгледати онако како су вам се чинили. Ни ви сами нећете бити онакви на каквог себе сте до тад навикли.

Алиса у дијалогу с Гусеницом савршено дочарава патолошку динамику раног цепања личности, услед шока, трауме губитка везе са стварним светом, како унутрашњим тако и спољашњим.

Керол, стари педофил, све је знао:

  • РАСПОЛУЋУЈЕ СЕ ИДЕНТИТЕТ

Како „Кластер Б ентитет“, тако и жртва његовог психолошког злостављања, постају променљиви, флуктуирајићи, догађа се симултано цепање на више нивоа.

„Ко си ти?“, запита Гусеница. Овакво започињање разговора није деловало баш охрабрујуће. Алиса одговори прилично стидљиво: „Ја – ја – једва то сад и знам, госпођо – али бар знам ко сам била кад сам јутрос устала, но чини ми се да сам се отада већ неколико пута променила“.

„Шта хоћеш тиме да кажеш?“, запита Гусеница строго. „Буди јаснија!“.

„Нажалост, не могу бити јаснија, госпођо“, рече Алиса, „јер као што видите ја нисам ја!“.

„Ја то не видим“, рече Гусеница.

„Бојим се да то не могу изразити јасније“, одврати Алиса врло учтиво, „јер, прво и прво, ни ја сама то не разумем. Мораш се збунити кад у једном једином дану промениш толико величина.“ (Најсажетији опис стања динамике бордерлајнске личности/неличности, стања/нестајања, постајања/нестања. Код биполарног поремећаја, она су дуготрајнија, видљивија, драматичнија и суровија, јер над њима не постоји никаква контрола. Због тога, забрињавајуће често бордери завршавају на литијуму.)

„Не мораш“, рече Гусеница.

„Па можда ви то још нисте осетили„, рече Алиса. „Али, кад се преобратите у чауру – а тако ће, знате, морати да буде једног дана – а после тога у лептира, верујем да ћете се осећати мало чудно, зар не?“.

„Нимало“, рече Гусеница.

„Па, можда ви друкчије осећате“, рече Алиса. „Али ја знам да би мени било врло чудно“.

„Теби!“ рече Гусеница презриво. „А ко си ти?“.

И то их опет врати на почетак разговора. Алиса се љутну што Гусеница ставља тако кратке примедбе, протегну се што је више могла у висину и рече врло озбиљно:

„Мислим да ви прво треба мени да кажете ко сте“.

„Зашто?“, Гусеница ће.

И ово питање збуни Алису. И како се није могла досетити никаквог згодног разлога, и како је Гусеница по свему судећи била врло зле воље, она се окрену и пође.

„Врати се!“, викну Гусеница за њом. „Имам нешто важно да ти кажем!“. Изгледало је да ово уистину нешто обећава. Алиса се окрену и врати.

Научи да се савлађујеш!, добаци јој Гусеница.

„Је ли то све?“, рече Алиса пригушујући свој гнев што је боље умела.

„Није“, рече Гусеница. Алиса помисли да би могла и попричекати, јер ионако нема шта да ради а, најпосле, можда ће да јој каже нешто што вреди чути. Неколико часака Гусеница је одбијала димове без речи, али најзад раскрсти руке, поново извади из уста наргилу и рече:

„И тако ти мислиш да си се променила, је ли?“.

„Нажалост, јесам, госпођо“, рече Алиса. „Не памтим као што сам памтила – и ни десет минута не могу да задржим исту величину!“. (Кластер Б се усељава у Алису, али и бордерлајн амнезија)

„Шта не памтиш?“, запита Гусеница.

„Па, ето, пробала сам да рецитујем ‘Гле, малене пчелице’ али испало је друкчије!“, одговори Алиса врло тужно.

  • НЕМА РАСТА, НЕМА УЧЕЊА

„Било је много лепше код куће“, помисли јадна Алиса, „кад ниси морао стално да растеш и да се смањујеш, и кад ти нису заповедали мишеви и зечеви. Замало па да зажалим што сам и сишла у ову зечју рупу – па ипак – па ипак – знаш, прилично је занимљив овакав живот! Кад сам читала бајке, мислила сам да се тако нешто никад не догађа, а сада ево ме усред бајке! (Тачније, усред хoрора). Треба написати књигу о мени, и те како треба! А, кад одрастем, написаћу је ја. Али, сад сам већ одрасла“, додаде жалосно.

„Бар овде нема више места за раст„.

„Значи ли то, да никад нећу бити старија него што сам сада?“ (“arrested development”), помисли Алиса.

„То је утешно, с једне стране – никада не бити старица. Али, с друге – увек морати учити! То не бих волела!“.

„Ех, луда Алисо!„, сама себи одговори.

„Како можеш овде да учиш? Па, нема довољно места ни за тебе, а камоли за књиге!“.

  • ИСТИНА ЈЕ ЛАЖ, ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА = све је РЕЛАТИВНО

„Чеширска мацо!“, отпоче прилично бојажљиво, пошто није знала да ли ће јој се то име свидети. Међутим, Мачка се само још више искези.

„Охо, изгледа да је сад задовољна“, помисли Алиса и настави:

„Молим те, хоћеш ли ми рећи којим путем да кренем па да изађем одавде?“.

„То у многоме зависи од тога куда желиш да пођеш?“, рече Мачка.

„Није ни много важно куда“, рече Алиса.

„Онда је свеједно којим ћеш путем кренути“, на то ће Мачка.

„Само да неге стигнем“, додаде Алиса као објашњење.

„Ох, сигурно ћеш стићи“, рече Мачка, „само ако дуго ходаш“.

Алиса признаде да се ово не може оповргнути и зато постави још једно питање.

„Ко живи у околини?“

„У  овом  правцу“, рече Мачка замахнувши десном шапом, „станује Шеширџија, а у оном правцу“, замахнувши другом шапом, „станује Мартовски Кунић. Посети којег ти год драго. Обојица су луди.“

„Али ја не желим да идем међу лудаке“, примети Алиса.

„Ох, нема ти друге“, рече Мачка.

Сви смо ми овде луди. Ја сам луда. Ти си луда.

„Откуд знаш да сам ја луда?“, запита Алиса.

„Мора да јеси“, рече Мачка, „иначе не би дошла овамо“.

За Алису то уопште није био доказ. Ипак настави.

„А како знаш да си ти луда?“

„Да поставимо ствар овако“, рече Мачка. „Пас није луд. С тим се слажеш?“

„Мислим да је тако.“

„Ево дакле“, настави Мачка. „Видиш, пас режи кад је љут, а маше репом кад му је драго. А ја режим кад ми је драго, а машем репом кад сам љута. Зато сам луда“.

„Ја то код тебе зовем предењем, а не режањем“, рече Алиса.

Ђаво се овде појављује у виду свих ликова, али рецимо да је Мефистофелес, као у Мановом Фаустусу (непрекидно се мења док разговара с јадним Адријаном Леверкином, док емитује страшну хладноћу) – Чешир мачка. Керол је толико минуциозан да чак користи својеврсну игру речи Cheshire (/ˈtʃɛʃər/ место у Енглеској, познато по сиру с искеженом мачком на амбалажи и chatter cat/ˈtʃɛʃɪər/), мачка која режи и цвокоће вилицама, док вреба плен.

Као што смо видели из претходног, ентитет који је зачинио Алису, тј. нас, неће бити онакав каквим нам се у почетку причинио. Обасипао комплиментима, изговарао невероватном прецизношћу тачно оно што у том тренутку желимо да чујемо, оно што смо одувек чекали да нам неко каже, да примамљиву понуду, коју је немогуће одбити, заведе нас као никад нико. Како да одбијемо оно што смо одувек желели?
„Како зна шта волим? Како уме да ми удели прави комплимент? Како зна који су моји снови и погоди недосањане? Да ли је он (она, оно) видовит (а,о)?! Има ли неке посебне моћи, као чеширска мачка?!“, ројеви мајмунских питања опседаће нас.
Док траје такозвано „љубавно бомбардовање“ (завођење), нико неће размишљати о могућности да је све посве супротно. Једна велика фарса, варка, лаж, илузија, отровни мамац. Да смо обманути, злоупотребљени, намагарчени и да ћемо бити остављени да цркнемо, баш када нам буде било најтеже, али то долази касније. На пример, када банкротирамо. Овај ентитет убедиће нас да смо, заправо, ми криви за све, иако је ОН/ОНА/ОНО много више уживао/ла у трошењу нашег балага, него ми сами. Заправо, ми више нисмо могли да уживамо ни у чему. Међутим, наш злостављач/ица, неће нас тек тако испустити из чељусти. Мало ће нас „гоустовати“ тј. „правити се дух, или луд/а/о, „ударати чежњу“, привремено нестати, претходно изазвавши неки велики скандал, а да изгледа као да је кобајаги за стално. Нестајати по потреби, према околностима, променити онолико маски колико курва кондома. То лудило траје док не доведу жртву у полу-мртво стање. Психопате ће је на мртво убити, док овај ентитет воли дуго да кува наивну жабицу. То је заправо неуспели психопата, а мучени бордерлајн је недозрели нарцис. Неспорно, сви су мучени, али то не значи да полажу право на то да собом муче друге и да живе на рачун туђе беде. Психолошко злостављање може да траје годинама, у неким случајевима чак и деценијама, док не дођете к себи, а вероватно никада у потпуности. Забрињавајући је проценат оних који се никада не пробуде. Предубока оштећења траумом постају трајне живе ране, поодмакле метастазе малигног сурогата личности. Ђавољи отисак, заснован искључиво на обмани и опсени.
Сусрет с истинским злом памти се „во век векова“. Зло се у човеку понаша као вирус у ћелији – заувек остаје у нама.
Чекаће у заседи док се не увере да сте заборавили, опростили у својој хришћанској тупавој наивности, док вас не провере преко своје обавештајне мајмунске службе, или преко до данас необјашњиве телепатије. Док сећања на издају не избледе, а носталгија порасте и не избрише закључак да су сва злодела према вама почињена с подлом намером. Одбијаћете у то да поверујете. Обмањивати сами себе, а знаћете да је истина, и то несагледиво ружна. Наиме, када уроните дубоко у оно што се назива „когнитивна дисонанца“, а ја бих била слободна да преведем као: „једно видим, друго мислим“, и обратно (чини се да иде у оба смера). Или: „Нећу да верујем да ми је намерно нанет бол, иако сасвим очигледно јесте“; „Моја љубав и доброта, улиће се у црну рупу, из које ће никнути халуциногене печурке“, „Боли, али желим“, „Испалио ме седамдесет осам пута, али ми је обећао“, „Обећео је да више неће да ме бије, али ја га волим, јаче је од мене“.
Примера овакве запоседнутости „нечистим силама“ има највише у нашем свакодневном политичком животу. Не бих улазила у конкретно блато, јер како појединцу објаснити да је поред сопствене когнитивне септичке јаме, уроњен и у колективну. Да би се на крају ове страшне агоније, „Они“ појавили изнебуха, искочили из неког жбуна (ТВ кутије), обрели на вашим вратима, или се поново кандидовали у лику спаситеља, светитеља, избавитеља, коме је лиценцу издао сам Бог тј. Ђаво прерушен у Бога. Појавили се, као да нису прошли месеци, године, деценије, као да ништа није било, као да не постоје милиони доказа и сведока. Вратили се да наставе реченицу (пљачку) одмах после зареза, којег су лупили и нестали попут Худинија. Да наставе да вас режу тачно у милиметар на месту где су ономад засекли.
„Они“, тј. библијски “легион“, пали анђели, демони, једно-мноштво и мноштво-једно, попут „Краљице боргова“, или вируса, нису биће, али имају програм уништења домаћина, који то јесте. Због тога, овај гремлин може да живи само у њему, изван бића је мртав, јер уистину јесте мртвац, не-баш-биће. Како оно беше рече Владика Николај да је ђаво највећа безљубавна интелигенција.
The Предатор ће прво проверити да ли је плен спреман за обраду. То значи: довољно омамљен, умртвљен, безвољан, слабовољан, рањен, осакаћен, осетљив, тужан, депресиван, слаб, болестан, анксиозан, или сјебан (ова реч је незаменљива, јер мења сваку, од кад смо уништили језик). Ако је све у реду, ако плен ропће по дну септичке јаме, тестираће воду, послати му текст, писмо (медији и индустрија забаве у колективном контексту), или упослити неког подгузног мајмуна, уместо даљинског управљача, или ретардираног водитеља/ке. Што ретардиранији, то делотворнији. Обасипаће пажњом с осиромашеним уранијумом 24/7. Омамљени осећајем близине некад тако вољеног бића, пардон – хаја, попадаће све бране. Дакле, ту се чак више не ради ни о особи, већ о дроги по избору. Избору кога нисте изабрали (нико не бира самоубиство, сем онога ко жели да убије Бога, или да се навуче на хероин), а јесте. Управо сте ИЗАБРАЛИ не рекавши „НЕ“. Избор нечињења за своје спасење, исто је избор.
Нисмо освестили чињеницу да смо постали наркомани на коктелу хормона и питај бога још чега. Постали смо тежак кортизол (хормон стреса) – адреналин џанки. Реално, „нема јаче гудре“, што би рекли млади. А, за то време, журка у рептилијанском мозгу, амигдала трепери као ласер на рејву. Цунамији, торнадои, апокалипсе у валовима, док потпуно не збришу оно што нас разликује од осталих сисара, што нам даје обележје врсте – неокртекс. Наш народ лепо каже – „поздравила га памет“, „растао се с мозгом“, и слично. Научно неутемељено, а тако савршено тачно.

Човек има три мозга: рептилијански, лимбички и његово височанство, суперкомпјутер – неокортекс. Стално је нека тријада у игри, само је у овом случају изокренута тачно у негатив божанске Тројице, као облик омиљене ђавоље работе – ругања до најситнијег детаља Божијој деци и творевини, иако је и он творевина у тоталној делузији да је Творац, па чак и да је био „извршитељ радова“. Његово низочанство, такође је Божије дете. Остаје нам само васионска туга.

Амигдалица-глупачица

Од спаситељке до глупачице: ђавоимана амигдалица нам дође као бодљикави клиторис у рептилијанском мозгу. Не разликује стварну, тренутну опасност (кад те напада чопор тираносаурус рекса), од претпоставке о истој; емотивну претњу, од мисли о емотивној претњи, прошлу од садашње. Амигдалица обитава у вечној садашњости, баш као и психонарк (нарцис који је и психопата, јер сваки психопата је нарцис, али није сваки нарцис психопата). Дакле, оно што је некада служило да нас обавести о надолазећем тираносаурус рексу, давало нам смернице за бег, векторе за паљбу, инстант план како да спасимо живу главу, данас у зениту потрошеног човечанства, постала је извор параноје и генератор свеопште отуђености и неповерења. Јер, ако сте непрекидно у високом старту, увек спавате с једним будним оком и сви око вас су тираносауруси, те је самим тим и свака ваша агресивна реакција оправдана, сваки ваш излив беса с пуним правом, а превентивни напад неопходан – добродошли у рептилијанско царство! Ви сте сада неко између ИДа и суперега. Неко без ега и неко чији се его конституише према потреби. Его-пластелин. Неко између животиње и робота, јер сте изгубили основно обележје људске врсте и душе – саосећање, илити емпатију! Постоји та предивна реч у нашој традицији, значи ви сте – ђавоимани. А, тај кад ув’ати, не пушта и увек се враћа, досаднији од муве говнаре. Није лако Царство небеско!

Постајемо тешки стокхолмски наркомани на одржавању, стално у „бежи, или бори се“ моду. Дрога још није ни стигла, а ми већ „хај“, док нас све јаче и јаче стеже змијуина трауме. Само ако она жели да попусти стисак, можемо да удахнемо. Наш живот, сад је у власти њене воље.

LOVEBOMB —->TRAUMABOND

У почетку беше слатко бомбардовање уд-дивљавањам, пажњом, комплиментима, ласкањем, обећањима кула и градова, о којима нисмо смели ни да маштамо, да би убрзо потом кренуло омаловажавање, непоштовање, ниподаштавање, изливи незадовољства, брецање, гађење, ћутање, игнорисање, спуштање пред дугима, отворено вређање, стално звоцање, прекори за нешто за шта нисмо криви, или за нешто до чега су нас они довели, гомила неоснованих оптужби. Убеђивање да „дело“ постоји, да смо криви, иако сви знамо да су они. Методом „вруће-хладно“, „истина, полу-истина, лаж“, убацију нас у патогени матрикс. Комплимент, па подла увреда, саркастичан хумор уз незаобилазно „тријангулисање“, тј. убацивање треће познате, или непознате особе у причу, присутне, или неприсутне, често супротног пола – класично прављење љубоморним. У игру најчешће убацују бивше партнере. До јуче их гадили свим расположивим средствима, како би себе издигли као праведнике и представили се као жрве, па вас одједном непрекидно упоређују с њим, или њом. Одједном то њихово „грозно чудовиште“ од бивше/г, уме сто пута боље да кува од вас и све ради боље. Дају само из друге собе да омиришите колач, а после вам одломе 1,5 парче и баце као псу. Грде вас због њихових неиспуњених обећања. Још вас оптуже како сте недговорни самоубица, коме је потребан тутор, јер желите да се убијете шећером, док се они жртвују за вас тако што су вам све појели. Ви сте безобразни и назахвални и треба вас казнити. Ту и тамо добаце вам коју мрву наклоности, или давно оглодану коску, да би вам после истом расцопли лобању. И тако у круг, док вам се толико не заврти у глави да изгубите тло под ногама и све под вама не почне да вене. Убрзано старите, претајете да се смејете, не знате на какву ћете реакцију наићи. Најгора је равнодушност. Бар да сте могли радост да поделите. Стварно, ко би вас такве трпео? Време је да наркопата одлети на други цвет, да исиса нектар још нечијег цвета живота. Ех, кад би цвет знао да ће врло убрзо увенути.

Ако је вампир метафора, онда смо пронашли денотацију у наркопати. Док вам је остала макар још и једна кап крви, ваш шишмиш, вирус-инкубатор, вратиће се да је искапи. Чудна ми чуда, побегла је с другим, шутно те ко крпу! Сад више нико неће хтети ни ципеле да брише о вас. Океане суза пролићете, реке алкохола попити. Мењаћете апотеке да вас не би препознале апотекарке. Агонија ће трајати, трајати и трајати. Пријатељи ће озбиљно почети да брину. Многи ће вас сажаљевати. После више мукотрпних месеци или година лабавих покушаја самоизлечења, некако ћете се придићи уз помоћ стрњике. И таман када будете почели да заборављате, изнебуха ће се појавити ОНА/ОН, испунитељка ниједног обећања и решитељ/ка ниједне једине ствари, али наоружани чаробним штапићима свих брендова – Кинези да позавиде, све маркетиншке агенције да се позатварају – лажиране будућности и „обећања-лудом радовања“, да створе наратив (ЛАЖ) у који ћете почети да верујете више но у било шта пре тога. Обећањима толико фантастичним да вам постају стварнија од стварности: „Водим те на Јужни пол, у мојим платинастим кочијама ледоломилицама, да дресирамо пингвине“, „Наш БДП биће највећи у овој галаксији и шире“. „После ћемо скокнути до северног да те крунишем, ни мање ни више него Короном Бореалес. Ја, твој бог, Дионис, ех ти моја јадна Аријадна, илити мој приглупи наивни народе“. А, све то ничим изазвано, и то у, малтене, првих десетак минута вашег познанства са свемоћном Мефистофелесовом бубашвабицом.

Брзински улазак у брак, везу, пословни дил, стварање необичне блискости, један је од првих знакова за узбуну, такозвана „црвена заставица“. Нисте извели никакав четвороструки салто, рецитовали Гетеа на високом немачком, само сте били ви–ви, оно што сте одувек били, такви какви јесте, какви год да сте, али поверовали да сте лепши но што уистину јесте, или ружнији него што икада можете бити. Огледало које вам је потурено, криво је, а слика лепша, или знатно ружнија од реалне. У сваком случају неистинита, нецеловита, лажна. Бубашвабица зна да свако воли да изгледа као нашминкана фотографија с почетка прошлог века, или фотошопирана у данашњем. У том тренутку, исувише сте „хај“ да бисте обратили пажњу на сирену која вришти на узбуну. Та сирена, права је „шизела“, без грешке вас обавести када сте у животној опасности. „Шизела“, у овом случају је ваша петља, ваш „стомак“, „оно нешто унутра“, интуиција-изнутрица (гатање преко исте), плаче и моли да се пробудите, а ви је брутално игноришете, оправдавајући (рационализујући) све црвене заставице, али и озбиљне душевне и телесне ожиљке. Научна је чињеница да је тзв. “gut brain”, доктор свих наука у односу на овај нарцистички који мисли да је најпаметнији, а у ствари глуп к’о амигдала. Уместо да застанете и направите U-заокрет, ви стиснете гас до даске и „терај Мишко“ у три лепе и ружне. А, све не бисте ли оспорили гасирање тј. „гаслајтовање“, да вас неко „прави лудим“, а заправо он је луд, тј. она, и то много.

Јер, да се разумемо, поремећаји личности, баш зато што се слабије виде, много су опаснији од менталних. С шизофеником, знамо на чему смо. С овим Кластер Б чудовиштима, никад се не зна. То су најбољи глумци и машкаре. Иначе, назив уведен у струку, по комаду из 1938.  Patrick Hamiltonа и истоименом филму из ’44. „Гаслајтовање“ https://archive.org/details/Gaslight_201403; Означава намерно мењање нашег опажаја стварности, доживљаја себе, доживљаја гаслајтера, онога што сте урадили, или казали, што вам је неко урадио, или ви некоме. Гаслајтер/ка ће све изокренути, оптужити вас да сте ви учинили оно што су заправо они, да сте размажени, а они жртве, иако сте то управо ви. Све ће то бити пропраћено прејаким афектом и хистеријом. Рећи ће: „Знаш да ти ја желим све најбоље, немој да си тако осетљив/а“, дакле омаловажаваће ваш доживљај злостављања, или било који доживљај стварности, ваш рођени опажај, вашу перцепцију. Чак и када их суочите с доказима, у секунди измислиће савршену одбрану с циљем да вас направе лудим, да вас намагарче, то им даје дотану страст, осећај моћи, јер сте прогутали њихову лаж. „Видео сам ти преписку у телефону“, „Будало, то ми је колега! Ти си луд ако то мислиш. Да сам знала да си тако болесно љубоморан, никад се не бих удала за тебе! Ниси ти ништа видео, ионако си превише глуп да би схватио шта колега и ја причамо, боље размишљај о оној Сањи из другог улаза што си јој носио кесе, а мени понео ниси ниједну за четири године“. Најпростије речено – безочно лагање, пројектовање, извртање и пребацивање кривице, док вас комбинација наизменичног „шока“и „хаја“ води низ стрмоглаву литицу у амбис токсичне везаности за мрачни ентитет. Клацкалица у виду когнитивне дисонанце, мисаоног несагласја, оног што је очигледно, што осећате дубоко у стомаку и видите пред очима, оспорава вам се. Начини гаслајтовања могу бити брутални и танани, скривени и очигледни, коришћењем меког, или јаког притиска, уцене, нарочито емотивне, или пребацивањем кривице на жртву. Нарцисе се најчешће служе рањивошћу, или хистеријом, прављењем драме и пометње, али неретко и Нарциси, који опонашају своје зле хистрионичне мајке. То је само мамац како бисте упали у мрежу, наоко суптилне, а заправо брутално сурове психопатологије. „Јао, баш сам га много изнервирала. Нећу више да га провоцирам, иако ми виси вилица и сва коса ми је почупана, ја сам своме мужу верна, јер сам добра жена“, то је класично размишљање дрогиране жртве. „Гаслајтовање“ је намерно, прорачунато и смишљено, док је пројекција несвесна, готово рефлексна радња сталног лагања код ових ентитета. Пројекцијом свега свог лошег у другога много тога се постиже. Пре свега, савршено се одржава лажна личност. Гаслајтеру омогућава да буде „ОК“ са собом, јер кад би се суочио са својом гнусобом, на месту би умро. Зато је он овога јако добро свестан и зна колико може да изгуби. Улог је превелик да би ризиковао. Зато се ништа не сме препустити случају. Најпре се жртва мора постепено потпуно изоловати. Можемо рећи: „Јао, јадни они, никада неће упознати сами себе, никада се неће суочити, ако сва своја стања&срања преручују у другога. Треба их жалити“. Али НЕ, не треба их жалити! Они сигурно неће жалити вас, већ неуморно радити на вашем уништењу, док вам не исцеде последњу пару из новчаника и последњу кап енергије. Срећом, на том „светлом“ путу, уништиће сами себе. Исто тако постепено, можда чак и спорије, него што су вас мучили. Баш као митолошки Нарцис, наиме Нарикс, тј. наркос навучен на самог себе. Ехо му дође као колатерална штета. Повлачи се у самоћу после одбитка, заробљена у еху своје вечне туге. Њено нестабилно сопство само је звучно огледало. Оно што психолози називају „козависница“, али то је један несрећан термин који не описује суштину проблема. Зато је Др. Рос Розенберг потпуно у праву када га прекрштава у „поремећај недостатка самољубави“ (извините, потпуно смо уништили језик, сигурно је постојало бар десет речи да опише све нивое ове патологије).                                         

Касно ћете схватити да то више није никакава бајка, никаква алегорија, већ почетак крваве саге краја доба невиности. „Смирела“ никада доћи неће, а ви ћете исплакати Панталасу суза. Бубашвабица-предаторка громогласно ће подригнути, задовољно се насмејати крајичком усне, опет подригнути, те кренути у потрагу за новим пленом. Не, неће се осврнути, не ложте се без везе. Пустиће вас да цркнете у најгорим мукама. Штавише, цуреће јој бале од задовољства. А, ви сте очекивали саосећање (смех). У ствари хоће, али само ако је преостало још мало меса да се саструже с костију (месо могу бити и деца коју ће вам изродити, али и контрола, надзор) и то само у случају ако је остала без издашног плена. Мајмунској публици рећи ће да уопште не зна ко сте, или да сте лудак/иња који је прогања, да сте ви њу унесрећили, малу јадну невину бубашвабицу. А, ви сте у ствари само седели код куће и плакали, у кафани чаше ломили, или по ноћним клубовима црте сатирали. Онда, Јово-наново: љубавна бомбоница, па стена тврде столице у главу, па опет „лајсна“ лажне љубави, па тољага испод плексуса. Мрва, па стена, па пола мрве, па планина фекалија. А, ви мислили то је љубав, мало турбулентнија, додуше. Ал’ нека, ваља се, да разбије монотонију и донесе меланхолију, јер ви сте посебни, јединствени у универзуму, зар не? Ваш спој космички је, вас и ваше нервозне бубашвабице. Боже мој, па сви су понекад мало нервозни. Али ви сте спремни све да учините не бисте ли бубашвабицу претворили у принцезицу.
Сад већ турбина когнитивне дисонанце хоће да експлодира. То је исто оно као кад Вођа жели да мења народ, а своја огледала побаца у Стикс, док медији цвркућу о надолазећој срећи&благостању. Кад ето ти ломи се Четврти печат! Једног дана вређа народ, а другог трабуња о његовој славној прошлости (о којој НИШТА не зна) и светлој будућности, о којој не сме ни да мисли, јер „после њега потоп“ и „држава то је ОН“. Данас вас диже у облаке, а сутрадан вуче по блату, јер ви сте криви за пропаст, никако ОН, ваш љубљени Вођа-Љубавник-Безљубуп.

Али, ви сте знали од самог почетка исто што и Алиса: „…мачка се само искезила. ‘Изгледа доброћудно… Ипак, има врло дугачке канџе и превише зуба‘, осетила је да се према „It-у“ мора опходити с поштовањем“. То је оно чувено „ходање по јајима“. Канда, „ТО/IT“ је мало више нервозно, те га не ваља раздраживати.  

ОНA/ОН, ТО/IT, може бити и ваша рођена мајка, ћерка, син, сестра, отац, професор, шеф, колегиница, најбоља пријатељица, дојаја ортак, тебра/брат. ТО/IT, дакле, уопште не мора бити ваш партнер, иако најчешће јесте, али још чешће ТО је управо ваш рођени родитељ.

Инцестуозни очеви, шта су? Па, ТО/IT. Није он силовао ћерку, ћерка је само продужетак њега, објективиран, постварен, јер  ТО/IT је управо оно како он осећа себе, као ствар, као нешто без душе, као, горе поменути, алгоритам пресвучен кожом. Таква, оскрнављена ћерка, нажалост, прво ће утрчати у чељуст истом роботизованом предатору. Чудовишту које неће, као њен отац, осетити бол свог чеда док му садистички продире у анус, да јој, „шатро“, не узме невиност, или, пре, да би сакрио своје прљаве трагове. Ту саосећања једноставно нема.

Дочим, инцест измећу Вас и Вође одиграва се преко такозваног „’ебања у мозак“. Принцип је исти. А, ако мислите да нарцистичке мајке не могу силовати своје синове, ту сте се грдно преварили. Емоционални инцест, можда је гори од телесног, а најчешће иду у пакету. Малограђанско ћутање сељака (читај: покондирених тикви), под паролом „да не пукне брука“, „да не чују комшије“, или оно чувено комшијско немешање, када чују крике детета кога силује и на смрт пребија отац, или очух, крваво ће нам пресудити као народу, а потом и демонизованом човечанству. Већ јесте, завршни чин је почео. Баш оним комшијама, које не би да се мешају, али изјављују како је тај психопата био ћутљиво, повучено, мирно дете, или само мало несташан, немиран, како воле да изјаве за новине, али је увек хтео да помогне, тј. само да њихов комодитет није такнут, само је то важно, да се одржава лажна слика, као што је сада најважније што Луна Ђогани има лажне сисе, важније од црногорског апартхејда и Ковда 19.

Најважнији је, дакле – ОБОЖЕНИ СЕБИЧЛУК. Опростите атеисти и агностици, ваша мамонства, ваша света стомакоугађалачка садашњости, пуна крика немуштих крава и лепооких свиња, после вас биће великога потопа!

Веровали-не веровали, бојали се Бога-не бојали, волели га, или мрзели – Немесис, карма, Страши суд, објасниће без много речи, јер безуспешне позиве на покајање нисмо констатовали. Бога смо одавно искулирали, а ОН кад кара, ОН – КАРА! 

Омиљена реченица док траје „љубавно бомбардовање“ (завођење) је:
„Ја нисам као нико од твојих бивших“; „Ја сам изнад твог рођеног оца и Бога Оца“. Исто ће рећи и новоизабрани преЦедник (онај који цеди народ до смрти): „Ја нисам као ниједна од претходних власти“, „Ја вас највише волим и донећу вам највећа добра“, „Раст, раст и само раст! Само са мном раст је могућ, иначе сте, зна се, обични слаби црви које треба згазити, али не још, не док вас не згњечим као лептира у мом сендвичу“.

Многи морају силом животних прилика да остану у токсичној вези, породици, окружењу, држави, фирми, школи, свакодневно изложени разноврсним облицима психолошког злостављања и манипулације, којих у већини случајева уопште нису свесни, или га бар не зову тим именом.

На пример, код „Синдрома отуђености од родитеља“ од стране једног родитеља, што се може догодити чак иако родитељи живе заједно, наизглед у стабилном браку, црно-бели свет наркопате, или Кластер Б створења, пренеће се и на децу. Други родитељ (одстрањен, избрисан, умањен до величине мрава) у свести детета, постаће све црно, све лоше. Дете постаје поцепана личност, што значи: имаће тежак поремећај личности. Родитељ отуђитељ, аутоматски, посредно преко оболелог детета, може са сигурноћу бити дијагностикован као патолошки бордерлајнски наркопата. Један од симптома да је дете заражено овим отровом је исувише блиска веза с отуђитељем, потпуно козависна. То би било оно што се назива „емоционални инцест“. Тако да имамо „маторе коње“ који и даље живе с мајкама, или жене које третирају своје мужеве као робове, који ништа не могу да ураде како ваља.

Међутим, ако се наоружате знањем, после ћете лако наркопату препознати, па чак и предвидети сваки његов токсичан потез као у шаху, па и реченицу. Схватићете да ваш наркић исте приче врти у круг бесконачно и живи исте сценарије читав свој лажни живот. Само се протагонисти (жртве) мењају. Преко друштвених мрежа најлакше је уочити  оне који цео свој сајбер идентитет утемељују искључиво на „теоријама завере“, које баш ОНИ разоткривају, успут градећи трећег лажног себе, виртуелног.

Код Нарциса ради се о вишеструком цепању и то на више нивоа. Бордерлајн је мање ухватљив, док су психопате више-мање јасне: не драме, већ сурово делају камених фаца.

Нарциса је тримрачна тријада материјализована у крњој личности:

Прва је занемарена беба, коју је морао да удави и заборави. Дете које је било принуђено да пронађе механизам како да потисне страшан бол, како да преживи у неиздрживим околностима. Како да помири у једној целини оног који је требало да му пружи безусловну љубав, од кога у сваком погледу зависи, с оним који му наноси најжешћи бол. Како да прими толики отров од онога који би трбало да буде извор највеће љубави?

Друга личност скроз је лоша, она које се треба стидети, коју треба по сваку цену сакрити. Она која је крива за све лоше јој учињено. Она која се стиди неиздрживим стидом, па тако мора да постане потмули покварењак, не би ои све то сакрила. Она рањена, бесна, завидна, коју треба замаскирати. Психопату је брига да крије, равнодушан је. Сакриће само ако му то непосредно користи, да би остварио неки конкретан циљ, нешто стекао, углавном на рачун другог. То дели с Нарцисом – увек на рачун другог, на туђу штету. Нарцисова динамика је за нијансу другачија. Ако је малигни, значи у врху скале – туђа штета, његова је срећа – из простог разлога, јер је онда он тај који господари туђим судбинама, поседује апсолутну контролу над другим бићима. Проблем је једино у томе што никада није довољно, никада није доста, никада не може да се задовољи, смири, осети истинску срећу и пуноћу живота. Увек мора да осећа надмоћ, да побеђује, не зна ни сам више кога, а ни шта. Што више бола нанесе другоме, то је моћнији, мирнији. То је једини начин како може да регулише своју анксиозност. Несагледиво завидан онима који су срећни кад угледају лептира, дрво, небо, умеју да се опусте и шале. Спонтани су за њега смртни непријатељи. Њих највише мрзи, те им спрема паклену освету, у већини случајева, иза леђа. Психопату боли уво, њему је само досадно у његовој пакленој пустињни. Зато узме и исече неког на комаде, не би ли осетио ишта, бар неко узбуђење. Не може више да хода по равној црти.  Тешко је то извести ако се немају осећања. Она зависе од са-осећања. Нарцис их има, има и емпатију, али само когнитивну, он не саосећа, он само прима информацију. Разуме да је то што ради лоше, али то се не примењује на њега. Он не може да уради ишта лоше, јер његово лоше је увек добро и боље од сваачијег најбољег. Он бира да не саосећа ако му се не исплати. Он је свети преседан, тако га је мама научила – њему се све увек прашта, њему је све дозвољено, он чини шта му је воља кад му је по вољи. Али, он ипак има нека осећања, а то су само мрачне, токсичне, негативне и пренаглашене хистеричне емоције. Ту се спаја с хистриоником тј. хистериком, који би се најкраће могао описати као „курва за пажњу“, или „краљица драме“. Несрећни бордерлајн, који живи на свакодневном ролеркостеру променљивих расположења, једини иоле залечив, а наизглед је најлуђи, па га домаћа високо информисана струка често погрешно трпа у биполарног. За њега једино има наде, јер може терапијом ући у дуготрајну ремисију. Нарцис и психопата су ЗАУВЕК НЕИЗЛЕЧИВИ. Они су оно што се назива „ЧИСТО ЗЛО“. Нормалан човек једноставно не може да се помири с чињеницом да ЗЛО ЗАИСТА ПОСТОЈИ и да му нема помоћи. Али ту је веееелики Бог, који тачно зна зашто је допустио да ТО/IT постане и опстане. ОН не рачуна као ми. Можда можемо да наслутимо: свако кога је прегазио овај ђавоимани ентитет, има јединствену прилику да изистински заволи себе, а то значи да УВЕЋА УКУПНО ДОБРО.

Стали смо код „скроз лошег себе“, оног кога треба да је срамота и ни по коју цену не сме да изађе на светлост, баш као Носферту. Панично мора направити лажно савршено, непогрешиво сопство. Али ништа није црно-бело, па ни Нарцис, али он то не види и ту настаје проблем. Он бира да не види. Бира лажну безгрешност, само да би заборавио рањену бебу, тј. себе истраумираног, повређеног, он ствара два лажна сопства: једно скроз лоше и једно апсолутно добро, које постаје бог, наиме идол. То треће сопство, без себе, користи незамисливо веште манипулације да одржи привид савршеног себе који, у ствари, не постоји. Значи опет ђаво у милиметар изокреће Ја сам онај који јесте, у тоталну контрадикцију и бесмисао Ја сам онај који није.
Вараће и мазаће све живо и мртво. Гаслајтоваће самог себе до смрти. Само, једини проблем је у томе што смрти заправо нема. Нарочито је нема баш онда када ми хоћемо. Нема је ни онда када је има, нема је ни онда када се самоубијемо. Има је само после Друге смрти, после које више нема повратка.

И сад, ви мислите он је баш вас изабрао као плен и жртву. Кукаћете: „Шта сам Богу скривио/ла?!“, не схватајући да ово нема никакаве везе с вама лично. Само сте били погодни у том тренутку да би IT убедило себе да је ОН. ИЛи сте у датом тренутку били рањена газела. IT себе једино може да види у огледалу других. Када му се други диве, пате за њим, обожавају га, туку се с њим, зависни су од њега на било који начин. Зато ће вам Нарцис стално обећавати како ће баш он решити ваш најтежи проблем, али и спасити свет од катаклизме. Како он има решење за неизлечиве болести и неотклоњиве кварове на свему што постоји. Тестирајте га, забављајте се! Пустите га да вам прича бајке, како ако будете довољно добри, одвешће вас у све Недођије које постоје. Само ОН, решитељ свега, ваш једини прави пријатељ, гуру, партнер, љубавник, а сви остали су лажни, и то неће пропустити да нагласи. Радиће непрекидно на одстрањивању свих којима је заиста до вас стало и који вас изистински воле. Изоловаће вас у кавезу патологије, подељене, заједничке психозе. Једном речи, постаћете део његовога филма. Међутим, досадићете му, баш као и психопати. Више му неће бити довољно ваше безусловно ропство, ваша болесна везаност, навученост на отров, на коктел трауме и гелера условљене наклоности. После „љубавног бомбардовања“, илити идеализације плена (плен је сав перфектан, нема му мане, да би наркопата могао да се огледа у том лажнаом савршенству, те регулише свог првог лажног себе, скроз грозног), креће пакао који изгледа овако: прво ће вас нечујно, онако успут, омаловажавати, нарочито у друштву, пошто вас је навукао да му се поверите и одате му све своје тајне. Дакле, отворили сте се, олакшали све своје муке свом једином пријатељу од поверења, тиме му предали добровољно арсенал убојитог оружија против вас. Имајте на уму „против“ је у кондиционалу. Што више мана жртва има, Нарцис је бољи. Мана може бити и ако сте болесни и ако сте направили било какав инцидент у младости. Буквално било шта. Нарцис ће у почетку изгледати као да га ви силно интересујете. То ће вам јако импоновати. Ех, кад бисте само знали да вас никада није чуо ниједну једину реч, да вас уопште никада није ни видео. „Ето, коначно има неко да ме разуме и саслуша“, мислићете. Али, јооој, како ћете се грдно преварити, несвесни да је преко пута неко ко ће и најмању ствар искористити против вас, да вас повреди и унизи, да вас, пре свега, контролише, те тиме увећа своју моћ, што заправо представља његов једини циљ – МОЋ. Не дај Боже да му испричате ваше тајне. Не дај Боже! Но, то је управо оно што се догоди у већини случајева, јер коначно сте срели особу од поверења која вас разуме. Да, врло добро вас разуме, али сте пропустили да схватите да тај ентитет уопште не саосећа с вашом муком, не дели ваше снове. Когнитивна дисонанца буквално ће избристаи онај ваш унутрашњи осећај, ону „шизелу“ која вришти на узбуну: „Бежи главом без обзира и не окрећи се сине, кћери!“.

Ипак, схватите, нисте ни ви баш нормални ако сте све то допустили и отрпели. Две патологије се увек препознају и магнетски привуку. На једном крају екстрема је патолошки нарцис, на другом крају такозвана козависна личност, а опет, основа Нарциса је такође бескрајна јама козависности, само је механизам одбране другачији. Козависници су људи фластери. Толико се зелепе и слепе вам енергију да се осећате као да вас је неко опточио пур-пеном. С наркопатом у питању је пур-пена с кокаином, спидом, или хероином (они који не знају, требало би да сазнају да ова супстанца даје осећај еуфорије), бар у почетку, јер ћете после већину времена провести у тешкој зависничкој кризи, прожетој још тежом депресијом и анксиозношћу, горој и неупоредивијој од апстиненцијалне кризе за било којом супстанцом. Нажалост, наши стручњаци, тј. струка постали су само наркодилери фармако-картела и сучесници многих убистава. Они једино што могу да ураде је да вас претворе у биљку.
Србија је земља дрогираних домаћица, које се чуде зашто им је син спидоман, алкохоличар, или хероиноман. Али, нису оне криве, крив је заиста систем и ова болесна држава. Хоћемо на Запад? Е, па не може! Код њих је, такође, овај проблем акутан, али неупоредиво освешћенији, јер се на њему ради кроз институције – не може свака протува преко везе да добије лиценцу. Да не говоримо о правосуђу, тој најзлочиначкијој институцији икада. Душанов законик био је последња светла тачка здравља овог народа. Није случајно што није проглашен за свеца, али већ тад, патологија порицања је зацарила.   

Да видимо сад, ко је заправо тај „предатор“, та мала слатка антагонистичка бубашвабица, или најпре – ШТА, поред тога што је бубашвабица?

Шта је, дакле, ТО/IT?

Веровато ћу вас запањити изјавом да је ТО/IT, заправо, једна беба.

Да, беба, али каква?

Па, зла беба. Често беба „жене-свиње“. Као вештичији омиљени демончић-сарадник на Западу познатији као „имп“.

Импчић-слаткић, буци, буци, грок, грок

Овде се ради о нечему што се не може назвати личношћу, заокруженом особом. Овде се ради о ARRESTED DEVELOPMENTу, илити заосталости у развоју, али, и то је јако битно нагласити – ЕМОЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ, док је когнитивна, штавише, и у већини случајева, веома изражена, IQ 666. Ради се о вратоломном несагласју у оквиру једног јединог ентитета, којих је много, јер мења облик и суштину према плену на који се намерачи. Камелеон је спори деда у поређењу с ITом. Манов „Фаустус“ то генијално дочарава. Сцена у којој Адријан Леверкин замоли Мефистофелеса да више престане с тим сталним мењањем одела и емитовањем хладноће док потписују уговор. Генијално дело у замену за душу. Поштена погодба, само што је гениј је од Бога. Образ за ораторијум у коме влада дисонанца!

Демонска створења из хорор хилмова, Барбике су у поређењу с овом наказицом. По својој спољашњости, она често јесте задивљујуће лепа, најлепша Барбика коју сте икада видели и још лепши Кен. Тренутно, још увек статистички, овде не можемо утврдити равноправност полова. Званично, „Нарцистички поремећај личности“ у већој мери баштине мушкарци, што је и разумљиво, јер су од малих ногу научени да буду чврсти, да се клоне осећања и суза, као искључиво женских „слабости“, а опет сапети у утерус из кога не могу да мрдну, као она екипа која је залутала у Платонову пећину, те уместо да на светлости виде праве идеје, истинске облике ствари тј. појмова, (за)виде само сенке, и сенке сенки стварних објеката, на хладном зиду пећине, у огледалу залеђеног ума.

Елем, стали смо код кавеза материце, наиме малог маминог осмог путника, никада обавештеног да је пупчана врпца одавно прекинута, што ће рећи: требало је да на време да раскину са својим нарцистичким мајкама. За раскид с дотичнима, била је потребна ИНИЦИЈАЦИЈА (у човека) – оно што све древне КУЛТуре познају од искона, а што је модерна потпуно разбуцала, па сад имамо инвазију горе поменутих наказица како бауљају по бескону, који јесте егзистенцијално једнак паклу. Зар је Исус џаба силазио доле?!

Немојте, стога, лицемерно да узвикујете како ћете „побити педере“, а да прво с мајкама нисте раскинули!

Велики Мирча Елијаде, открива нам узрок и решење, како личног поремећаја, тако и болести тј. оздрављења цивилизације, наиме друштва:

„Иницијација представља једно ново рађање, и симболички она представља regressus ad uterum,  а циљ је као код сваког сварања, сваке ембриологије и сваког „деловања“ – космогонија. Ући у стомак чудовишта исто је што и ући у космичку ноћ, или примордијални мрак, а излазак је еквивалентан космогонији: то је прелаз из хаоса у креацију. Иницијатичка смрт је повратак у хаос, а да би било могуће поновити космогонију, то јест да би се припремило ново рађање. Повратак у првобитни хаос каткада се дословно потврђује; то је случај, на пример, иницијатичке болести будућих шамана, која се често схвата као истинско лудило. Они се тада налазе у једној потпуној кризи која води ка дезинтеграцији личности.

На хоризонту древне духовности, „психички хаос“ се схвата као реплика „прекосмогонијског хаоса“; као аморфно и неописиво стање које претходи свакој космогонији. За древне и традиционалне културе, симболички повратак у хаос обавезан је пре сваког стварања. Свакој новој сетви или жетви, претходи колективна оргија која симболизује повратак „прекосмогонијске ноћи“, потпуне конфузије; сваке нове године следи серија церемонија које означавају обнављаање примордијалног хаоса и космогоније. Иста се симболика открива у лудилу будућих шамана, у њиховом „психичком хаосу“, у мраку у којем се налазе: то је знак да је профани човек на путу да ишчезне и да се једна нова личност управо рађа.

Са извесне тачке гледишта, подудара се иницијатичко „лудило“ будућих шамана са распадањем старе личности које долази по уласку у стомак чудовишта, или после силаска у пакао. У свим тим контекстима, сусрећемо се са потпуним утапањем у мрак. Свака иницијатичка пустоловина ове врсте увек се завршава неким стварањем. Или устројством једног света, или појавом новог бића“.

Зашто није било иницијације, зашто је постала зла беба? Па, јасно је: није било стварања нове небебеће личности, зреле. А, беба, као сунђер, све упија, преписује у себе, утискује у восак своје душице, углавном мајчина понашања, мајчине видљиве и невидљиве изразе лица. Њене речи и енергије урезују јој се дубоко у подсвест. Зашто се иницијација заглавила у мраку? Зашто је дете појело чудовиште? Зашто га је преполовило тамо где не треба? Због чега није постало бесмртни херој, већ убица-кукавица и спори самоубица, исто бесмртни? Неко, ипак, мора да прими вечне муке. Зашто беба није постала човек, већ зло дете у одраслом телу? На ово питање никада неће одговорити постојеће-непостојећи, или непостојеће-постојећи родитељ. Родитељ „загледан у себе“, како то воле да кажу мудри вештаци кад одузимају децу и дају их психопатским педофилима, загледани у новчанице.

Страшна ала бебу је прогутала. Мрак алине утробе, испољио се као црно стакло. Дете никада није смело то стакло да разбије, да га ала не би опет прогутала. Зарони у дубину, у онај лик по коме је створено. И, што је више бежало од мрака, само је гребало по површини. То је, заправо, био зид пећине у који је челом ударало, док главу није потпуно полупало. Нити је полетело, гледало је одраз неба у црнилу стакла. Половно дете није могло да слуша крике одгрижене половине. Дозивала га је из мрака. Непослетку, досетило се како заувек да их утиша: обојиће црно стакло разноликим бојама. Како су године пролазиле, потпуно се изгубио његов првобитни одраз. „Тата, тата, спаси ме од чудовишта!“, „Мама, мама, угаси телефон, мене гледај!“. Тата је за то време радио на Арктику, на некој бушотини, у картонском боксу, у некој стакленој канцеларији, на некој грађевинској конструкцији, која сваког тренутка може да падне. Није могао да чује бебу, јер лед је био непробојан, а када би долазио, додао би по коју ђинђувицу. Стакло је почело да личи на фовистичко платно. Мајка га је претходно затрпала трицама, бескрајним кучинама оговарања, прећуткивањима, вриском, занемаривањем, урлањем, забранама, критикама, уценама. „Исти си мајмун као твој отац! Погледај се нашта личиш!“; „Не можеш ово, не можеш ово и ово, не можеш оно и ово, не можеш ово и оно!“. А, детету само бучи у ушима, мозак му се полако усијава, док не прокључа. Преполовљена беба уопште се више није чула, а ни видела. Од ње су остале само огреботине и неми крици. Дете је већ заборавило своју мрачну половину, те наставило да кинђури ову површну-површинску, изнад црног стакла. Ђинђуве су биле разне: оклопи, штитови, маске, сценска шминка, костими, бижутерија, златни зуби, змијолики продужеци за косу, језици, рогови, копља, пушке, митраљези, вештачке трепавице и нокти, орловске канџе, отрови, пиксели, тетоваже, пирсинзи.
И, тако, док је тата био на Арктику (строг и леден), мама је постала врели вођа култа. Док је мама патила (палила), отац је славио (патио) победу у најсрамнијем поразу у историји победа човечанства. Може бити и обратно, улоге су заменљиве, јер принцип је исти.
Своју одговорност ни у чему нико није видео. Све своје гадости украсили су сликом прокаженог детета. Новим, свежим, продужетком закржљалих себе, у виду секте у коју су га заробили плишаним кавезом. Дететова половина, преполовила се на још два дела. С тим што је једна била потуно лоша – она у којој је остао један родитељ, заклан на жртвенику. Друга је била апсолутно исправна, подмлађена алхемијским ритуалом у реторти трауме, мешањем двеју душа – дететове и мртвог родитеља.

Управо на овај начин врши се програмирање деце приликом сатанистичких ритуала, у којима гледају жртвовање животиња, друге деце и беба, као и секс у коме су у већини случајева принуђена да учествују. Злочинци се увек труде да деца упију ове слике пре свесног сећања, тако да би могле да представљају окидач за специфичне радње које би им, у каснијем добу, наложиле вође. Да би преживело, дете мора да се поцепа, постане црно-бело, као шаховска поља. Да мрзи жртвеног, а да обожи другог родитеља. Мора да почне да мрзи добро, а лоше да види као најбоље. Да би могло да преживи, улоге морају бити замењене, значења свих појмова изокренута. Зло мора постати добро. Ђаво мора постати Бог. Бог се мора мрзети, а идол славити. Тако ће научити своју прву лекцију о томе шта значи УСЛОВЉЕНА ЉУБАВ. Наиме, љубав која је негатив оне истинске, иконске. Таква саката, она се рађа искључиво на рачун другог, само ако је на туђу штету, храњена туђим болом. Она не постоји, ако другог не боли. Клацкалица на којој је само онај горе победник Лажна личност постаје једино божанство, обожени идол. Лаж као таква постаје једини модус везивања. Савршено: излечио је себе, а убио дете. Шта га брига, ипак је он непогрешиви вођа култа, који контролише добро. Зло не постоји, зло је у ствари добро, добро је зло, јер је досадно. Уместо нове личности, рађа се црно-бели бог. Рађа се наказа.

Зло по себи не може бити апсолутно, јер би то онда био апсолутизован недостатак – лишеност, како су га одредили неоплатонисти, а Августин закључио како оно мора у себи садржати макар мало добра уколико је уопште живо.
Бог је Живот по себи, а они мисле да Бога могу да преваре и убију. Каква суманута помисао – убити Живот!

А, тамо у тмини, испод црног стакла, остао је отуђени родитељ с мрачном дететовом половином, да се ваља у катрану очаја, удављен отровом мржње новог божанства. Како то дете да гледа? Па, не може, много га боли. Не би издржало. Зато је отишло да се игра с ђинђувама, али оне више нису биле шарене. Затворило се у своју собу, опточену црно-белим плочицама, с љубимцем којег му је купио вођа култа. Заробило се у кутију од нових другара, егзотичних путовања, крађе аутомобила, играња игрица и диловања траве. Више се није сећало свог плишаног меде. А, што би се сећало тог страшног чудовишта од кога му прети велика опасност? Боље да се ушушка под јорган од меког трња.
Ћеркама у адолесцији обично се говорило: „Курво-дрољо“, кроз своја, или синовљева уста. У детињству, исто: „Не можеш ово, не можеш оно.“; „Не можеш да правиш дворац на сред собе, уништила си персијски тепих пластелином! Саћу да те пребијем!“, „Склони се из кухиње, направићеш хаос, пусти мене“; „Не умеш ти то, дај мени, иди спреми собу, сместа!“. Нормално, дете оде и растури собу још више, али неко друго дете изврши прогам маминог, или тиног компјутера. У оба случаја постане особа с блажим, или тежим поремећајем личности, нека врста полу-робота, или потпуни робот као у случају малигног наркопате. Проблем настаје кад такво обраћање детету постане сталан облик комуникације, или, пак, на другој страни медаље, претерано мажење, пренемагање. Такође, спавање у истом кревету с родитељем после треће године.
Полудела половина наставиће живот у вечној у потрази за собом. Неће умети да воли. Постојаће само неутажена пожуда.

Али, шта се десило? Зашто беба није постала трећи царев син који превари и убије аждху? Зашто ствари нису онакве какве нам се чине? Да ли је проблем у самим стварима, нашем несавршеном опажању, механици чулног строја, или нас можда неко намерно вара? Нисмо добро осмотрили испод маске понуђењог спасења?
Да, вара нас члан најмрачније Тријаде, прецизног негатива Свете Тројице, самопостављеног као сенка закржљале Личности. То је све зато што је парадокс у основи тријалектике Свете Тројице, као и у основи дијалектике демонологије која се изражава кроз: Чешир-мачка, каткада је само кез, каткада розе пруга. Да ли је она он? Да ли је кез, или пруга, или кез и пруга, пруга без кеза, или кез без пруге? А, где је онда остатак, кад и зашто је присутан? Да ли је присутан? Да није гусеница мачка, тј. мачка гусеница?

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је 1_1z35tnw0yjc3woeyt23oca.png
Ђавоља тријада

Све је изокренуто до тачно у милиметар. Али, ви сте криви и надасве одговорни што сте то допустили, тако изругани до сржи вашег занемоћалог бића, да га полако изједају адски црви. Али, Он ће вам објаснити да то тако треба и да је читва васиона један велики црв, који гмиже по равној плочи, која је уистину спирала.
Опијени, не знају шта раде. Он зна. Тај коме су предали душу. Струка каже – ипак својевољно.

Исход: Слика Доријана греја. Радикално растакање, насупрот „радикалном прихватању“, које је кључ оздрављења.

Најпростије речено – не се боје Бога, јер су богом-дани. Мисле да их Бог воли посебније но остале. Бог је ту само једно веееееееелико космичко огледало њихове праведничке надмоћи. Стога је излишан, али ми се морамо покорити ауторитету, имати неизмерно поверење у њега, скрушити се да бисмо осетили “The Real Thing”. А, заправо имамо посла с нај “fake thang” у универзуму. Предаторском бубашвабицом, злом бебом, којом управља рептилијански мозак.

На крају, хаде да чујемо шта нам наша беба гугуче из оне црне рупе испод стакла:

„ЈА ОСЕЋАМ – дакле постојим! МОЈА ОСЕЋАЊА СУ ЧИЊЕНИЦЕ. Не постоји ваш опжај, само мој. Нема ваше истине, само моја истина је истинита! Ја не могу да се одмакнем од себе ни за нанометар, ни под којим условима, ни због чега. Како могу, кад сам стално у праву? Као што постоји „Изабрани народ“, тако постојим и изабран ЈА. Такав сам, најлепши, најбољи и најпаметнији. Мене Бог воли, више него вас, у-та-та! А, све је лоше, зато што је све лоше, и сви су лоши. А, ЈА нисам сви. Мене бог воли! Ви сте само слуге, слабићи. Треба вас газити. Ако преживите, бићете моји робови. Само победници живе усправно! То је сасвим природно. Онај ко је горе, он је увек горе!
Радујете се? Ох, како вас мрзим! Украшћу вам све осмехе! До последњег. Плакаћете као ја што нисам могао кад сам био мали. Скотови, имате стварне сузе. Отећу вам их! Сва ваша осећања и имовина, мени припадају. Ваш живот и ваша смрт, о томе одлучујем ЈА. За мене је посебно планирао. Само ЈА и мени слична полу-божанства, која ће доћи са Сиријуса Б у специјалну базу у леду, преживећемо Трећи светски рат и крај света. Само ЈА и мала изабрана полу-божанска дружина вриловских лепотица и теозофских баба-вештица. Ви сви треба да цркнете, безвредни. ЈА – несхваћени геније!
Како да вас видим кад сте тако много мали?! Како да моје свезнајуће око гледа овако нејака бића, такве лоше карактере? Као да сте од пластелина. Чим могу тако лако да вас „смунтам“, обликујем према својим потребама. То значи да сте заслужили пропаст у МОЈОЈ режији. После вас измрцварене бацим у јасеновачке јаме, или моју харемску гаражу с осталим силованим играчкама, почупаних глава, ногу и руку, извађеним очима, одсеченим прстима, пререзаним носевима и ушима. Признајем, било их је и оних тврђих, отпорнијих. Пузале су. ЈА им онда пружим руку, па их шутнем. Мора да се зна ко је газда! Знам да је то страшно, шта сам им урадио, али нисам ЈА крив. ЈА не могу бити крив, нити могу осећати кривицу за нешто што је неко сам себи урадио, све те лутке драговољно су ми се жртвовале. Баш како доликује једном божанству да му се жртвују банковни рачуни, некретнине, пријатељи, родбина, здравље, невиност, радост и весеље. Ако ЈА не могу изистински да се радујем, неће моћи нико! Време, деца, лепота природе, планине, мора, ваздух, достојанство, централни нервни систем, ендокрини, кардио-васкуларни, ендоканабионоидни , сви системи на мом жртвенику, лалала! Радујем се кад вас боли, јер ЈА сам узрок вашег бола. Чакре да не спомињем, све сам вам завезао у чвор. Ето колика је моја моћ! Тако треба, мене бог воли и мама ми стано кува. Ја – љубоморни божић! Заиста, праведно је да такви весели слабићи настрадају, да им подишем сав ваздух и посисам сву крв, сав животни елан. К’о ове бабе што убризгавају хијалурон и ботокс, тако ја алаво трпам у себе вашу животну снагу и подригујем по беспућу своје непостојеће душе.  
А, зашто је мени дата привилегија полу-божанства, ако не и самог божанства, то морате питати Љубоморног Демијурга. Али, он ионако не разговара са слабићима, само с нама изабранима. Слабићи не знају језик богова. Питајте Ничеа, лепо ће вам потврдити да сам у праву“.

Носилац поремећаја, или  то „нешто“ у дотичној особи што ремети, да ли је постало пре саме особе, тј. пре него што се личност формирала? Да ли је околина крива? Како је беба могла да буде крива кад није знала шта ради? Да ли је постала зла, јер није умела никако другачије да се одбрани од токсичних утицаја, од бола којег му је пружила особа која је трбало да га заштити и безусловно воли? Ако је ТО/IT „нешто“, шта је онда то „нешто“? Који је његов онтолошки статус (статус његовог бића), ако се зачело пре свесног искуства, може ли се рећи да је особа инфицирана ентитетом који није од овог света, те да је зато готово немогуће излечити је овосветским терапијама? Да ли је наследило ту болест преко предачких траума?
Увек су сва три одговора тачна у исто веме, и нетачна. Нетачна, јер појадиначно ниједан није тачан. Тачни су само у садејству свог истовременог бивствовања. Околина, то јест, васпитање и наследни фактор, али и онострани ентитети уденути су ово коло смрти.

Што ће рећи Dance macabre! https://www.youtube.com/watch?v=YyknBTm_

Оно што изненађује је чињеница да се струка невољно сложила да се ради о групи поремећаја личности, чије порекло (плаше се да изговоре), али чије порекло једноставно није од овог света.

Оно где фундаментално логички греши психијатрија је то што преко последице покушава да сазна о узроку, уместо обратно. Пример је веза серотонина и депресије, која није директна, већ везана за трећи, неоткивени узрок, или појаву. „Ако прикачим електроде на твој мозак, осетићеш задовољство“, ироничан пример. Ми заиста не знамо ништа о мозгу, а камоли о свести и самосвести. Недостатак рефлексије, интроспекције, тј. созерцања (наша реч је прелепа и претачна!), отвара велика врата пакла и свих патологија душе и тела.

Ова прича, по свему судећи, сеже далеко до прародитељског изворног греха. Надаље све је пресликано по принципу аналогије палог човека. Обратите пажњу: када Адам не послуша Бога, преступивши преко Еве, Бог га пита: „Где си?“, не зато што Свезнајући не зна где је његово створење, већ му уместо осуде нуди могућност покајања. Али, шта Адам ради? Окривљује Еву. Шта Ева ради? Окривљије змију. „Бриго моја, пређи на другога“, опет наш народ поентира без грешке. Тако је рођен модус операнди пранаркопате: инстант пројекција греха у другога. Овде долазимо до суштине нарцизма: то је Грех, Први грех. Адам је преварио и Бога и Еву с жељом тј. пожудом. Зажелели су оно оно што им не припада, па су изгубили и оно што им је било дато, а никад нису стекли оно за чим је жудели.
Наиме, у једном тренутку мора се изабрати добро, свесном и будном одлуком. Заправо, не мора, и у томе је највеличанственији дар љубави Бога према човеку – у слободи да изабере. Чак и у концентрационом логору, или справи за мучење, човек има могућност да изабере добро. Иницијација предствља трауматично изумирање пређашњег детета и рађање новог човека, зрелог. Тај циклус познат је у природи од самог постанка. Горе поменута гусеница, постаје лептир.

Зато, не можемо са сигурошћу називати људима ова полу-бића, која верују да су полу-божанства, ако не и сама божанства. Оног тренутка када постану знатна већина, ето нам га Антихриста и то, како се чини, веома ускоро.

„А он одговарајући рече им: Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи. Нинивљани ће устати на Суд са родом овим, и осудиће га; јер се покајаше Јониним проповедањем; а гле, овде је већи од Јоне. Царица јужна устаће на Суд са родом овим, и осудиће га; јер она дође с краја земље да слуша премудрост Соломонову; а гле, овде је већи од Соломона. А кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога. Тако ће бити и овоме роду зломе“, Матеј 12, 39-45.

Дакле, умножиће се баш као вирус, мутираће у седам нових легија.

Човеку у човеку биће све горе и горе и горе. И, не само то:

„А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град, или дом, који се раздели сам у себи, неће се одржати. И ако сатана сатану изгони, сам се у себи разделио; како ће, дакле, опстати царство његово? А, ако ја помоћу Веелзевула (Белзебупа) изгоним демоне, синови ваши чијом помоћи изгоне? Зато ће вам они бити судије. А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије“, Матеј 12, 25-28

И да резимирамо:

Наркопата постоји једино за себе. Када чини сво ово горе набројано зло, он заправо не увиђа да то чини према некоме. Само је Он неко, а сви остали су нико. Служе само зато да би Он могао себе да регулише, своја безосећања, неосећања, ружна осећања. Хоћу да кажем да Наркисова непочинства немају никакве везе са вама, ви не постојите, ви сте неживо оруђе, ви сте као шприц за наркомана.

Нарциса има неколико врста. Ми ћемо споменути оне најизраженије:

Церебралног, илити можданог, асексуалног наркопату, коме је у основи заправо шизоидни поремећај, савршено је описао Андре Жид у својој приповетци „Расправа о Нарцису (Теорија симбола)“.

Соматски, илити телесни наркопата, или наркопаткиња, у већини случајева плене изузетном телесном лепотом, а судбине су им често поетски трагичне. Терет лепоте, уз закопане трауме, као реакцију производе механизам одбране који се назива Нарцистички поремећај личности. У корену обе верзије налази се стид и патолошка зависност и завист. Несагледива несигурност, јер то је оно што нису добили кад су били мали. Били су недужни носиоци комплекса ниже вредности неког од родитеља. Зато ће им цео живот бити потребни други људи да потврде њихову вредност. То је један јако тужан живот неке врсте лепог вампира. Најчешће је узрок недостатак интиме с родитељима, или једним од родитеља. Површан однос сведен на материјалне вредности, потрошачки менталитет, конзументску културу и недостатак искрености. Дакле, вредност је на површини, где се види на први поглед, ничим зарађена, заслужена, лака, без трунке труда и напора.

Сувише је заморно и опасно зарањати у дубину… док чекамо први долазак Антихриста и други Онога који јесте за век векова.

Зато, погледајмо како генијални Соловјов предсказује Антихриста, у виду треће врсте, наиме социјалног Нарциса.

ЈА, ЈА, а не Он!

Ово свакако не може бити крај ове неисцрпне теме, ово су само обриси Чешир-мачке, која је, у ствари, Краљица без срца.

Ирина Марковић

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi  
RS 115-0038163598983-33
265-0000000683383-50; SWIFT RZBSRBG IBAN RS35265050000014440904  (Raiffeisen bank ad, Beograd, RS)
5300 7216 8257 7215 (Payoneer)
paypal.me/irinamar33

6 мишљења на „Есеј о злој беби, илити нарцистичком поремећају личности

    1. Верујте, породих се, три године сам истраживала феномен и мислим да нипошто није све речено, па зато ово схватите као увод у пакао

  1. Razmišljanja su ti istinska. Trebalo mi je dugo da se otreznim, prvo od majke 23 godine, a onda od muškaraca isto 23 godine. Magični broj. Konačna spoznaja spodoba i nakaza. Dovodim se funkcionalnosti, polako, bez žurbe. Sa uživanjem slavim oslobođenje. Znam ko me je istinski voleo i zahvalna sam pravim Ljubavima. Ljub, čujemo se. K

    Sent from Yahoo Mail on Android

  2. Убедљиво најбољи од свих текстова на ову тему на које сам наишао. Очигледан је истраживачки рад,увид,лако читљив стил.Заслужује да се раздели читаоцима.

    1. Поштовани Срђане, хвала вам што сте препознали да иза „тог мог уврнутог стила“, стоји темељан истраживачки рад. Надам се да ће наставак пружити људима конкретан одбрамбени арсенал. Сада је само било битно да се прикаже динамика ђавоимане душе и њене интеракције с жртвом тј. пленом. Велики поздрав!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.